Tijana Petković

Bivamo odbijeni kao potencijalni partneri (ili saradnici) najčešće iz razloga što nedostaje međusobna hemija, što ne odgovaramo trenutnim potrebama te osobe ili kompanije, ili zato što se ne uklapamo u preciznu definiciju onoga što traže – a ne zbog nekog našeg pogrešnog koraka ili pogubne karakterne crte.

Razlog zašto ne preduzimamo ništa naročito kako bismo izlečili svoje svakodnevne psihološke rane jeste to što nismo osposobljeni da se sa takvim iskustvima nosimo.

umesto da zaključi da su njegovi mišići za veze atrofirali, Olban je bio ubeđen da je Blanka prosto nezahvalna.

Umesto da izvlačite nepotrebne i netačne zaključke o vlastitim manama, razmotrite alternativna objašnjenja: možda se samo ne uklapate u određeni tip koji ta osoba preferira (npr. ona više voli plavušane, a vi imate smeđu kosu, ili je privlače momci ošišani na nulu, a vama na glavi raste džungla); moguće je i da se bivši partner vratio u igru, ili osoba prolazi kroz nekakvu krizu u privatnom životu; ili jednostavno niste dobar par jedno za drugo (npr. ona voli udobnost i druženje kod kuće, a vi kampovanje i uriniranje u prirodi).

ali zato svoje psihološke povrede ignorišemo stalno, najčešće sve dok doslovno ne počnu da ometaju naše napredovanje u životu.

U stvari, skenovi pokazuju da se, kada doživimo odbacivanje, aktiviraju isti oni delovi mozga kao i kada iskusimo fizički bol.

Na primer, samo pitanje da se prisete nekih situacija kada su bili odbačeni bilo je dovoljno da ljudi postignu znatno slabije rezultate na testovima inteligencije, testovima kratkoročne memorije i procenama sposobnosti odlučivanja i rezonovanja.

Gomilanjem iskustava odbacivanja, često postajemo vrlo samokritični, te tako, u suštini, sami sebi trljamo so na ranu.

zdravorazumski stručnjak za mentalno zdravlje ne bi tome protivio. Međutim, iako razgovor o osećanjima ponekad

Verujem da bi svako trebalo da ima pristup tehnikama emocionalne prve pomoći, kao što bi trebalo da ga imaju i kada je reč o drugim vidovima terapije.