Vilijem Satklif

„Ne teram te ni na šta. Samo ti kažem da nemaš pravo da se prepustiš žalosti. Šta god mislio, nisi sam na svetu. Dužnost ti je da se dovedeš u red. I neću više da se raspravljam. To je činjenica i moraš se navići na to.“

Postoje trenuci u životu kad se magla raziđe i budućnost odjednom deluje prohodno, kao dobro, jasno i lepo mesto za život.

nekad moraš da radiš nešto što ti se ne sviđa, stisneš zube i guraš dalje dok ne nađeš izlaz.“

Mislim da sam možda predugo bio ono što ne želim da budem i ti si jedina koja želi da budem onakav kakav zaista jesam.“

Ali ako hoćeš da budeš srećan, ako je ona jedina žena koju voliš i ako nisi prestao da je voliš sve ovo vreme koliko si odvojen od nje, onda moraš da joj se vratiš. Da zaista misliš kako nikad nećeš moći ponovo da joj veruješ, sigurna sam da je ne bi toliko dugo voleo.“

Nije naučio kako da na javnom mestu stoji sam i drži piće u ruci a da pritom ne izgleda jadno.

S majkom kao što je ona, ponekad se oseća kao da ima pokvarene vodovodne instalacije. Nikad ne možeš sasvim da se opustiš. Nikad ne znaš kad i gde ćeš morati da brišeš.

. Jedino što uspeva da prati od početka do kraja na televiziji a da ne zaspi jesu vesti, koje uveče voli da gleda dvaput dok sedi na ivici naslonjače. Tad joj se lice trza i podseća na masku saosećanja, užasa i zapanjenosti zato što svet postaje mesto koje uliva sve više straha na sve groznije i nepredvidljivije načine

Ona nije žena koju samo čajnik može zadovoljiti: za nju su čajnik, bokalčić s mlekom i uredno raspoređen keks na tanjiriću najmanji iole prihvatljiv izraz gostoprimstva.

Naravno, nikad nije uspela da prenese takve ideale na sina. U stvari, Met je s godinama stekao toliku odbojnost prema bokalčićima s mlekom da su u njemu budili želju da ih razbije.

Pogled je najvažnija stvar u vezi s njegovim stanom, pogotovo kad padne mrak, kad London treperi i huči. Tad ti se čini da si deo grada iako si kod kuće