Ubrzanje uvek nagoveštava blizinu smrti. Samo je maskirano preteranom živahnošću. Naše srce je tačno ustrojeno kad ga ostavimo na miru da samostalno dejstvuje. Ono diktira ritam disanju koje nismo u stanju ni da čujemo, toliko je nenametljivo. Kad god se namerimo da ga prisluškujemo, stidljivo disanje se poremeti. Srce ubrza svoj rad pod prismotrom, a posedniku, kad se upusti u takvo špijuniranje, obavezno pozli. Srce je sluga koji se vređa kad ga gospodar posmatra, što je prirodno, jer niko ne voli da bude opserviran, to je izraz nepoverenja. S druge strane, ubrzanje goni srce na prekovremeni rad i eksploatiše ga.
Najbolje bi bilo primeriti se prema onom što su još stari Rimljani preporučivali u svojoj poslovici: „Žuri polako!“ A tome se može dodati: „I ne goni svoje srce, pusti ga da te vodi, to je redak sluga koji je mudriji od svog gospodara.“