Almudena Grandes

ono što se čini nenad­maš­nim sa dva­de­set godi­na, može posta­ti bolje nakon neko­li­ko dece­ni­ja.

Nika­da nećeš biti dobar u neče­mu što ne voliš

Sve u sve­mu, vidiš i sam – osmeh­nuo se kako bi ubla­žio svo­je zaključ­ke. – U suš­ti­ni, ima­mo sre­će što radi­mo u lud­ni­ci. Tako ne menja­mo okru­že­nje pri ula­sku i izla­sku s posla

Dik­ta­tu­ra sve što dotak­ne pre­tva­ra u sra­nje, veruj mi.

Bila je tako mla­da da je na obra­zi­ma još uvek nosi­la ruži­ča­sto rume­ni­lo detinj­stva.

Ta sli­ka mi je gre­ja­la srce i usa­di­la u duh neku nepo­zna­tu odluč­nost. U tom tre­nut­ku sam odlu­čio da neću potro­ši­ti nijed­nu paru na lepe stva­ri za sebe, već za nju. Da ću isko­ri­sti­ti sti­pen­di­ju koja mi je upra­vo dode­lje­na da napra­vim naj­bli­sta­vi­ju mogu­ću kari­je­ru. Da ću bolje i brže pra­ti sudo­ve od bilo kog svog kole­ge kako bih što pre postao pomoć­nik kuva­ra ili kono­bar i zara­dio još više nov­ca koji bih slao u Madrid sva­kog mese­ca. Da se više nika­da neću žali­ti na svo­ju sud­bi­nu. To nije bilo lako, ali sam uspeo.

Možda je jedi­ni spas hoda­ti sam,

ispra­zni­ti dušu od nežno­sti

i ispu­ni­ti je dosa­dom i ravnodušnošću,

Čistoća je bila ret­ka oso­bi­na kod dušev­nih bole­sni­ka, dosto­jan­stvo neu­o­bi­ča­je­no, ali niš­ta nije bilo tako čud­no kao kre­ta­nje nje­nih prsti­ju pre­ko dir­ki kla­vi­ra.

Sumrak i on bi se tada spa­ja­li u jed­no, u kišu, tamu, nebo pre­kri­ve­no crnim obla­ci­ma u ljud­skom obli­ku. Čak ni jaki kon­tra­sti let­njih zala­za­ka sun­ca nisu zau­sta­vlja­li nje­go­vu unu­traš­nju kišu, jer je pakao u kome je živeo bio neo­se­tljiv na vre­men­ske pri­li­ke, na godiš­nja doba, na sve­tlost.

Para­no­ja je vrlo miste­ri­o­zna bolest, zato što ne uti­če na inte­lek­tu­al­ne spo­sob­no­sti. Para­no­i­ci se kreću, govo­re, pa čak i rezo­nu­ju kao zdra­vi lju­di, ali ne na osno­vu istih pre­mi­sa, jer nji­ho­va bolest ozbilj­no iskri­vlju­je stvar­nost...