Đovana Flečer

Tu smo gde smo… ali da treba da čekam čitav život da bih bio s tobom, čekao bih

Nećemo nas dvoje zauvek ostati razdvojeni zbog nedostatka ljubavi, već zbog previše ljubavi.

Tu smo gde smo… ali da treba da čekam čitav život da bih bio s tobom, čekao bih jer sam oduvek želeo da budem s tobom.

Više volim da si u mom životu a da ne budeš sa mnom, nego da te uopšte nemam.

Bila je to najneromantičnija prosidba na svetu. Neplanirana, nepotrebna i izrečena samo zato što sam se bojao vlastitih osećanja. Bio sam prestravljen što nisam preboleo Medi i svestan koliko će me boleti da je gledam kako ide prema oltaru i nekom drugom. Bilo mi je potrebno da imam obezbeđenu vlastitu budućnost i komadić štita kako bih se bolje osećao kad dođe taj dan. To je nešto najsebičnije što sam ikad uradio.

Saosećala sam s Benom i bolelo me je što je povređen, ali nisam smela da dozvolim da me poremeti to što se dogodilo. Volela sam Roberta i život koji smo zajedno izgradili, nisam želela da nešto naiđe i uništi sve. Nisam smela to da dozvolim.

Nećemo nas dvoje zauvek ostati razdvojeni zbog nedostatka ljubavi, već zbog previše ljubavi.

Da, odlučila sam. Prihvatila sam Robertovu prosidbu, obukla sam veličanstvenu belu haljinu i krenula prema oltaru – međutim, da je Ben progovorio, samo da se značajno zakašljao, možda bih prekinula venčanje.

Izabrala sam ono pravo – jer drugog izbora i nije bilo.

Bez ijedne reči, uhvatio me je za ruku, a ja sam odmah znala šta će uslediti – ona tri poznata stiska, one tri neizgovorene reči za kojima sam žudela, koje mi je upućivao još otkad smo imali po jedanaest godina.
Jedan.
Nešto me je ubolo.
Dva.
Usna mi je zadrhtala.
Tri.
Suze su mi krenule.
„I uvek ću“, šapnuo je nagnuvši se k meni, pa mi polako pustio ruku, okrenuo se i otišao.