Antonio Skurati

petnih žila, formirajući gotovo savršenu piramidu, vernu matematičkim zakonima renesansne perspektive, kao da je njihovu trijumfalnu borbu naslikao jedan Mazačo ili Pjero dela Frančeska. Krajem tog oktobra hiljadu devetsto dvadeset i druge, u očima Nikole Bombačija i drugih italijanskih delegata komunistička revolucija još ne može da izgleda kao kajanje pobednika – za to treba da prođe dosta godina – ali svakako već izgleda kao žal poraženih.

Antonio Gramši, najsjajniji um KPI, koji je u delegaciji zajedno sa Bombačijem, vrlo je lošeg zdravstvenog stan

Ni na tom polju – u osvajanju neba – ne može da se takmiči sa suparnikom.
Osim što dele ove duhove, telesne i nebeske, njih dvojica su se, izgleda složila i u vezi sa potrebom da Italija dobije vladu sastavljenu od boraca i da se direktno suprotstavi velikom štrajku koji su socijalisti iz cele Evrope proglasili kako bi se solidarisali sa Lenjinovom Crvenom armijom.

Rijeka, sa svojim brodovima usidrenim u luci, opružena pred njim, s planinama u pozadini, D’Anunciju izgleda kao „nevesta u belom“.

Da, bilo bi lepo probuditi se u zoru, dići ruke od svega, sesti u crveni spajder27 i povesti marš na Rim na čelu mlade generacije, komandovati koloni boraca, dvadesetogodišnjaka, ardita.

Odlučeno je da jedini milanski predizborni skup borbenih saveza bude održan na pjaci Belđojozo, otmenom srcu Milana, okruženom prefinjenim zgradama u neoklasičnom stilu, nekoj vrsti aristokratske dvorane pod vedrim nebom.

Udruženje građevinara će ubediti radnike da i najbedniju kuću ukrase nekim motivom iz narodne umetnosti, muzika će se smatrati društvenom institucijom, u uverenju da „veliki narod nije samo onaj koji stvara svog boga prema svom liku, već onaj koji stvara i himnu za svog boga“; najzad i pre svega, rad će posle hiljada i hiljada godina prestati da bude grubo naprezanje od koga puca kičma, moraće da postane „napor bez napora“, čak i najbeznačajniji posao težiće lepoti i ulepšavaće svet.
Da bi sve to obezbedio, De Ambris je ispravno smislio da obaveže privatnu svojinu na društvenu korisnost: država buduće Kvarnerske republike neće dozvoliti mogućnost da neka imovina bude rezervisana samo za jednu osobu kao da je maltene njen deo, niti da je vlasnik ostavi neiskorišćenu ili njom loše raspolaže, isključujući sve ostale iz njenog korišćenja.

Sad nam svi govore da je rat završen. Ali mi se i dalje smejemo. Mi smo rat. Budućnost pripada nama. Ne vredi, tu ne može ništa da se učini, ja sam poput zveri: osećam vreme koje dolazi.

Raširenih nozdrva, u ovoj polupraznoj dvorani osećam miris veka, a onda pružam ruku, opipavam puls svetine i siguran sam da je ovde moja publika.

Grad utonuo u mrak, uličice pune izopačenosti batrgaju se iza njega poput ogromnog oslabljenog organizma, džinovskog ranjenog grabljivca koji hramljući ide u susret kraju.

Ko su fašisti? Šta su oni? Benito Musolini, njihov idejni tvorac, smatra da je to pitanje besmisleno. Da, naravno… oni su nešto novo… nešto nikad viđeno… antipartija. Eto… fašisti su antipartija! Bave se antipolitikom.