Horhe Luis Borhes

U Aleksandriji se govorilo da na greh nije spreman jedino onaj koji ga je već počinio i pokajao se; da bi se čovek oslobodio greha, dodajmo i to, treba najpre da ga prizna.

Tegobno je, pravo kuburenje, mahnito sastavljati goleme knjige; nema razloga na petsto stranica razrađivati ideju koja bi se savršeno jasno dala saopštiti u svega nekoliko minuta.

Upravo su tako učinili Karlajl u Sartor Resartusu i Batler u The Fair Haven:

Slepa za istinske krivice, sudbina ume neumitno da kazni najbezazleniju nepažnju.

Ne postoji intelektualna vežba koja se na kraju neće pokazati beskorisnom. Jedna filozofska doktrina u početku je verodostojni opis svemira; proteknu godine a ona postane tek jedno poglavlje – ili samo pasus ili ime – u istoriji filozofije. U književnosti, ovo zastarevanje još je očiglednije. Don Kihot – rekao mi je Menar – beše pre svega jedna blagougodna knjiga; danas služi kao izgovor za rodoljubive zdravice, gramatičku nadobudnost, skaredno luksuzna izdanja. Slava je ravna nerazumevanju, i to možda onom najgorem.

„Razmišljanje, analiziranje, izmišljanje“ (takođe mi je napisao) „nisu neprirodne čovekove radnje, već predstavljaju normalno disanje inteligencije. Činjenica da u zvezde kujemo slučajna izvršenja ove prirodne funkcije, čuvamo stara i tuđa razmišljanja, da se podsećamo, uz sumnjičavu zaprepašćenost, onoga što je doctor universalis mislio, nije ništa drugo do priznanje naše iznurenosti ili našeg varvarstva. Svako bi trebalo da bude sposoban za sve ideje, zato pretpostavljam da će u budućnosti tako i biti.“

Tragao je za dušom koja bi zavredela da učestvuje u svemiru.

Izvesno je samo da odlažemo sve što se odložiti može; možda u dubini duše znamo da smo besmrtni i da će svako od nas, pre ili kasnije, učiniti sve i sve saznati.

spojiti u jednom liku, to jest u Tartarenu Taraskoncu i Tužnog Viteza i njegovog štitonošu…

Biti u XX veku poznati romanopisac iz XVII veka učinilo mu se kao priklanjanje liniji manjeg otpora.