jednom sam uzela njen vez, izgledao je grozno – neuredno, sa čvorićima i končićima koji su visili na sve strane. Jedva sam uspela da razaznam šta vez predstavlja. Držala sam pogled na Arčeru, stisla sam mu nakratko ruke pre no što sam nastavila.
A onda je mama naišla i uzela mi vez iz ruke i okrenula ga – i s druge strane bilo je remek-delo. Uzdahnula sam i osmehnula se. Volela je ptice. Sećam se tog veza – gnezdo puno ptića, a mama im se upravo vraća. Zastala sam, razmišljajući. Ponekad se setim i prizovem u misli mamin vez kad mi se čini da mi je život u haosu i kad ne mogu da ga razumem. Zatvorim oči i pokušavam da se ubedim da iako ne mogu odmah da vidim drugu stranu, a strana koju gledam je ružna i zbrkana, da se od svih tih čvorova i izgubljenih niti veze remek-delo.