Enes Halilović

Jezik govori – neka govori; uši slušaju – neka slušaju; ali oči – neka paze šta gledaju

čovjek, koja god vrata otvorio, kud god krenuo, pa makar bio i zakovan za stolicu, neminovno nabasa na prošlost.

napravila omču od haljine i skočila u drugi svijet

Dakle, pjesništvo prethodi nauci, a znanje uživanju.

Vidjela sam to, osjetila sam to, i tvrdim: na samom dnu postoji olakšanje

srce nije mramor kamen
da ne boli kad ga lome,
zato nemoj da me pitaš
kako je sad srcu mome.

Vođen saznanjem da se u njegovom narodu supstanca prekrasnog ukusa i mirisa vidi kao trulež, profesor Sipac bio je vrlo oprezan.

nikome u Eroziji nije bila dovoljna svoja kuća. Svi su brinuli tuđu brigu i pretresali tuđe postelje. Čini mi se, svi su znali, koliko ko ima kašika.

A narod se hrani bilo čijom nesrećom, teškim prokletstvom i tuđom bolešću.

Svi se kućili, uz kredite. Nijedna kuća u Eroziji nije imala fasadu. A nikome u Eroziji nije bila dovoljna svoja kuća. Svi su brinuli tuđu brigu i pretresali tuđe postelje. Čini mi se, svi su znali, koliko ko ima kašika. Ako je neko imao krampu, svi bi tražili tu krampu kad im treba za neki poslić oko kuće. Jedan komšija imao kućne merdevine. Kad god je neko kačio zavjese, uzimao je te merdevine od njega. A mi smo imali najmanje, a nismo ništa tražili, nikom. Od nas nisu mogli ništa da traže, pa nam ništa ne bi ni dali.