Enes Halilović

Jezik govori – neka govori; uši slušaju – neka slušaju; ali oči – neka paze šta gledaju

napravila omču od haljine i skočila u drugi svijet

Mnogo vole da tumače sudbinu, oni koji njome ne gospodare.

Žena može pokloniti srce i onome koji je nikad neće zagrliti.

Rasli smo. Prvo čega se sjećam jeste televizor. Rasli smo uz crnobijeli televizor, mali, koji je otac kupio, a majka ga sa buvlje pijace donijela u cegeru, kao mačku. Uvijek je radio po pola sata, a pola sata odmarao. Brat i ja gledali bismo ujutru crtane filmove, a kad bi se televizor zagrijao, mi bismo otvorili prozor i drali se. Smijali smo se tome. Majka se ljutila, a mi bismo rekli: kad kupiš novi televizor, nećemo se drati. Ona bi ugnula ramenima i zaćutala. Uveče, u poluvremenu neke važne fudbalske utakmice, majka je na televizor previjala hladne obloge kako bi otac mogao gledati prenos do kraja.

Tek u vojsci najeo se kao čovjek. I načinio se čovjekom. Igrao uz muziku, stekao vozačku dozvolu za kamion. I u vojsku je stigao noseći stvari u kesama.

Tek u vojsci najeo se kao čovjek. I načinio se čovjekom. Igrao uz muziku, stekao vozačku dozvolu za kamion. I u vojsku je stigao noseći stvari u kesama.

srce nije mramor kamen
da ne boli kad ga lome,
zato nemoj da me pitaš
kako je sad srcu mome.

Vođen saznanjem da se u njegovom narodu supstanca prekrasnog ukusa i mirisa vidi kao trulež, profesor Sipac bio je vrlo oprezan.

nikome u Eroziji nije bila dovoljna svoja kuća. Svi su brinuli tuđu brigu i pretresali tuđe postelje. Čini mi se, svi su znali, koliko ko ima kašika.