Dubravka Srećković Divković

Sad sam već navikla na duhove. Čula sam ih ovde u prestonici, u smehu dece koja se igraju svojim drvenim štapovima na zaleđenoj reci Moskvi. Opažala sam ih u šiparicama ispred radnji, sa onim sveznajućim osmesima i karakterističnim prenemaganjem. Ti duhovi i dalje žive u svima; svuda ih vidim. Ne plaše me.

Uistinu je postojalo dete koje je umirući reklo: „Ispričaću Bogu sve.“ Te priče su se zaista dešavale, i dešavaju se nove slične njima upravo dok vi čitate ove reči.

„Uzbuđen sam što će s nama u kući biti i mačka.“ Uspravlja se.

„Jesi li ih imao u detinjstvu?“

„Aha – dve mačke i psa.“ Izvlači ručku mog kofera i kreće. „One donose dobrodošli osećaj nevaljalštine.“

„To je tačno, ja mislim da Virgo kuje zaveru da zagospodari svetom.“