Aleksandar Dima

Miledi pokri čelo rukama i pokuša da prikupi misli koje je samrtni strah rastrojio.

– Sad je na mene red – reče Atos, drhteći kao što drhti lav kad ugleda zmiju. – Ja sam se oženio ovom ženom kad je bila mlada devojka, oženio sam se njome protiv volje cele moje porodice; dao sam joj svoje imanje, dao sam joj svoje ime; i jednog dana spazih da je ta žena žigosana; na levom ramenu imala je krinov cvet.

– Ja vam opraštam – reče – zlo koje ste mi naneli; opraštam vam moju uništenu budućnost, moju izgubljenu sreću, moju okaljanu ljubav i moje spasenje koje sam zauvek izgubio zbog očajanja u koje ste me bacili. Počivajte mirno.

Pravi se da sam sebe ceniš, pa će i drugi tebe ceniti, načela koje je sto puta korisnije u našem društvu nego ono grčko: Poznaj sebe samoga, koje je danas zamenjeno manje teškom a korisnijom veštinom poznavati druge.

Ali, šta ćete, ljudi uvek vole ono što im škodi; zato je najprostiji način, verujte mi, dragi barone, pustiti ih da rade svojom glavom, pa ako je razbiju, onda barem ne mogu da krive drugoga osim sebe.

I vidite, dragi moj oče, u brodolomu života, jer je život večiti brodolom naših nada, bacam u more sav suvišni prtljag i zadržavam samo svoju volju, rešena da živim potpuno sama i, prema tome, potpuno slobodna.

Ko ima ortaka, ima i gazdu. Pa ipak je polovina toga posla gotova, pošto od dva glasa već imate jedan za sebe

– Mislim pre svega na jednu stvar: koliko vam je mnogo oštroumnog razmišljanja bilo potrebno da biste stigli do cilja do koga ste dospeli. Šta biste učinili kada biste opet postali slobodni?

– Ništa, može biti; taj višak moje pameti možda bi se rasturio u beznačajnim radnjama. Potrebna je nesreća da se prokopaju izvesni tajanstveni lagumi skriveni u ljudskom umu, potreban je pritisak da barut plane. Tamnovanje je usredsredilo na jednu tačku sve moje sposobnosti koje su ranije lebdele na raznim stranama; one su se sudarile u uzanom prostoru, a vi znate da iz sudara oblaka proističe elektricitet, iz elektriciteta munja, a iz munje svetlost.

Bio je to mladić od osamnaest do dvadeset godina, visok, vitak, lepih crnih očiju i kose crne kao abonos. Čitava njegova ličnost odavala je onaj duševni mir i odlučnost koji su svojstveni ljudima što su od detinjstva navikli da se bore s opasnostima.

jer za srećnog čoveka molitva ostaje samo jednolika i besmislena gomila reči sve do onoga dana kada bol dođe da objasni nesrećniku taj uzvišeni govor pomoću koga razgovara s bogom

to dvoje mladih nikad nisu kazali jedno drugom da se vole. Rasli su jedno pored drugog kao dva drveta koja prepliću svoje korenje u zemlji, svoje grane u vazduhu i svoj miris u nebu; ali su osećali istu želju da budu zajedno. Ta želja postala im je potreba, te bi pre mogli da zamisle smrt nego da se rastanu makar i za jedan jedini dan.