Mirjana Bobić Mojsilović

Svaki čovek ima tajne tuge o kojima svet ne zna ništa. Često mislimo za nekoga da je hladan, a on je samo tužan

Čovek se ponekad drži iluzija, kao pojasa za spasavanje, ne shvatajući da su na tom pojasu uvek olovni tegovi.

, gde je purpur novog dana već bio nalakćen na krovove.

Život je kao neki film: mnogo iluzije.

Biti besan, ljut i kritičan, to je bio angažman, reagovanje na svet koji je okružuje, duhovna gimnastika u tradiciji boga Marsa, dokaz da je živa, da vredi, da ima šta da kaže, u krajnjoj liniji, bio je to politički stav.

I desio se kliše – odbijanje je privlačno, pokreće mehanizam patnje, nadograđuje ga izmišljenom željom.

„Internet je kao neka čekaonica za pacijente u globalnoj ludnici“

Bol, znala je sve o njemu. Kako poprima fiziološko lice, kako se širi od usana ka plućima i srcu, kao neki Osmi putnik, i onda puzi ka stomaku, i kako joj parališe ruke i disanje, i kako je sledeći stadijum piskavi bol suznih žlezda, krik, jecaj, duboko plakanje, sa suzama koje tiho kaplju na njene grudi, to je doktorirala, nije joj prvi put, znala je sve o tome, i znala je da ga uguši, da ga protera kao gubavca iz sela, znala je kako da ućutka taj krik poraza, završetka, istine koja joj se kezila u lice.

Ljudi koji ne razumeju tvoje tišine, nikada neće razumeti ni tvoje reči.

Onoga trenutka kada svako bude mogao da ovekoveči svaki trenutak, samo da više ne bi morao da misli o njemu, kako bi ga što brže zaboravio, svet će početi da zapada u demenciju