Džamal Uarijaši

Iako sam dolazio iz imućne porodice, iz svoje kuće sam poneo jasnu svest o tome šta je to siromaštvo. To da obrazovanje mora da bude pristupačno i najsiromašnijima kod mene se podrazumevalo, ali je bogata dečurlija na univerzitetu tek otkrila takvo gledište na stvari, te iako u životu verovatno nisu videli uživo ni jednog jedinog radnika i uprkos tome što oni sami nisu imali ni najmanji komadić žuljevite kože na svojim somotski nežnim dlanovima, tačno su znali šta radnici žele.

Mislim da je čak i to iskustvo u kasnijim godinama doprinelo da razvijem pristup kakav sam imao kada je humanitarna pomoć u pitanju. Nikada se ne smete pretvarati da znate šta je dobro za druge. Morate te druge da slušate, da im pružite šansu i podržite ih ako to žele. Ali očinski popovati, to ne. Ja ne verujem da je ikada postojao narod ili neka grupa ljudi kojoj je od toga bilo bolje.

Čuvenu izjavu o demokratiji moguće je parafrazirati i kada je kapitalizam u pitanju: to je najgori sistem koji je moguće zamisliti ali je i dalje manje loš od svega drugog što je isprobano.

Jednostavno rečeno, posao se svodio na to da novac bogatih privrednika ne polažem na račun za štednju, nego da ga investiram u deonice s ciljem da se novac umnožava poput nekog parazita koji se hrani svojom sopstvenom vrstom. Jedan prihvaćeni oblik kanibalizma.