Bila je najnormalnija stvar na svetu to što je grofova posluga bila i nama na raspolaganju, te je predano čistila i kod nas, a dve služavke su tri puta dnevno dolazile i donosile nam hranu. Ukus sendviča koje sam jeo tokom dana mi je prijao, ali večere – servirane strogo u šest sati – za mene su predstavljale užas. Kao klinja od tri godine, tek što sam se bio navikao na mađarsku kuhinju. Stoga sam odbijao da jedem vodnjikave holandske pomije, čak i uprkos tome što su bile servirane u tako plemićkom okruženju. Nezačinjeni krompiri i meko kuvano povrće preliveno skromnom količinom moče od nejestivo tvrdog pečenja. Sve je bilo toliko odvratno, kao gazirano piće iz kojeg su izvetrili mehurići. Jednostavno nisam mogao da proteram ništa od toga kroz grlo, ali moji roditelji, koji su inače bili veoma popustljivi, ostajali su gluvi na moje pritužbe. Preko svega toga, čim bih otpočeo sa kuknjavom, dobio bih ćušku iza uveta. Ili bih morao da idem u krevet gladan. (Da, i u okviru naše male tročlane porodice glad je korišćena kao sredstvo za ostvarivanje političkog pritiska – tehnika na koju ću često nailaziti znatno kasnije u životu.)