Ulrih Aleksander Bošvic

„Pardon“, promrmlja neljubazno, jer su ga poslednja iskustva naučila da su grubo i neljubazno ophođenje najdelotvornija zaštita.

ponekad morate da izmišljate prijatelje ako ih više nemate. To bar donekle može da umiri čoveka.

Ko nastrada, uvek je kriv. Ko umakne, u pravu je.

Šta sam bio? Ne, šta sam? Šta sam u stvari? Uvreda na dve noge, po kojoj se ne vidi da je uvreda

Neko je tuberkulozan, neko je Jevrejin, a najveći baksuzi su i jedno i drugo

Ali nisam! Odbacio sam naviku da razbijam glavu oko toga šta bi bilo kad bi bilo. Dovoljno mi je ono što jeste

ostanete zdravi i čitavi. Ko nastrada, uvek je kriv. Ko umakne, u pravu je. Hoću da budem u pravu

Berlin–Dortmund.

Dortmund–Ahen.

Ahen–Dortmund.

I tako će se možda nastaviti unedogled. Ja sam sada putnik, putnik, koji neprekidno putuje.

Ma, ja sam se već ionako iselio.

Emigrirao sam u Nemačku carsku železnicu.

Više nisam u Nemačkoj

ko preterano pažljivo sluša, lako može da čuje pogrešno

poslovni ljudi i ostali očevici prenosili su informacije direktno u svoje domovine. Svi su bili užasnuti, ali to nije, kao što bi se možda očekivalo, doprinelo da svet postane spremniji da pomogne, te omogući ulazak većem broju Jevreja. Desilo se upravo suprotno.