K. Dž. Doerti

Nisi ti luda. Svet je poludeo.

Kad se zagledala u te dobro poznate preduboke oči, Eli oseti kako joj se srce steže. Do tog trenutka nije shvatala koliko joj nedostaje njegov spokojan zdrav razum. Njegovo razumevanje. To što ume da je umiri kada sama gubi glavu.

A Karter i Silven... oni su sinoć stavili život na kocku da je spasu. A ona ih je sada napuštala.

Bože, kako si mi nedostajala.“

Loše vesti se brzo šire“

„Žao mi je što nisam bio tu.“ Usnama je dodirnuo mesto gde ju je lopta udarila. „Da ti pomognem.“

Od tog nežnog dodira Eli zadrhta i zagleda mu se u oči.

„Moraš da se odlučiš, Eli. Ne želim da odabereš mene jer je Karter već zauzet. Želim da odabereš mene jer sam ja taj kojeg želiš

morala sam da ostanem živa, da bih ubila Gejba.

„Moraš da se odlučiš, Eli. Ne želim da odabereš mene jer je Karter već zauzet. Želim da odabereš mene jer sam ja taj kojeg želiš.“ Oči su mu gorele poput plavih plamenova; bilo je teško gledati u njih. „Oduvek sam želeo da budem onaj kojeg želiš. Ali već počinjem da mislim da to nikada neću biti. Ne mogu te čekati večno – niko to ne bi mogao. Mislim da sam već čekao predugo. Previše boli...“

Rejčel joj blago reče: „Eli, Karter ti je bio prva ljubav. Prva ljubav je uvek najgora.“