K. Dž. Doerti

„Zašto?“

„Zato što mi veruješ.“

Upitno je pogledao u njihove ruke. „Je li ovo neki londonski fazon?“

Dok se Eli smejala, prepleo je prste s njenim. Istog časa sva je pretrnula.

„Vi gradska deca imate baš blesave običaje“, rekao je.

„Da“, prošaputa ona, osećajući kako joj se grlo steže. „Vi seoski klinci ne znate šta propuštate.“

„Čuo sam to. I znaš, jednog dana“, vukao ju je za ruku sve dok nije zakoračila ka njemu, „stvarno bih voleo da to otkrijem.“

Sada su bili tako blizu da je to bilo prosto neizbežno – kad je sasvim nežno usnama dodirnuo njene, tiho je uzdahnula, a zatim ga obgrlila oko vrata i privukla sebi.

Toplina njegovih usana mamila ju je dok je, sa uzdahom potpunog predavanja, obavijao ruke oko njenog tela, nastavljajući da je nežno ljubi duž brade.

„Ovo sam“, prošaputa joj on na uho, „već odavno želeo da uradim.“

Celo telo joj je treperilo i ona ga još čvršće privuče sebi. Osetila je kako joj se vrelina širi celim telom. Njegovi poljupci sada su bili sve strastveniji, kao da bi je najradije celu progutao.

„Ta Eli koju opisuješ ne liči mi na Eli koja sedi preko puta mene. Ne poznajem tu devojku.“

„Pa, da.“ Ona slegnu ramenima. „Kad ti se život raspada, i ti se ponekad raspadneš s njim. Zar ti se to nikad nije desilo?“

Džeku,

mom vodiču

Jedna je za tugu

Za radost su dve

Tri je za devojčice

Četiri za dečake

Pet je za srebro

Šest za zlato je

A sedam za tajnu

Koja se krije

Bez naslova,

Preuzeli su moć u svoje ruke. Pomagali su jedni drugima. Obezbedili su da sami postaju premijeri, kancelari, vladari – sve što je bilo potrebno da se vlast prenosi glatko, bez potresa. Kontrolisano.“

Nisi ti luda. Svet je poludeo.

Kad se zagledala u te dobro poznate preduboke oči, Eli oseti kako joj se srce steže. Do tog trenutka nije shvatala koliko joj nedostaje njegov spokojan zdrav razum. Njegovo razumevanje. To što ume da je umiri kada sama gubi glavu.

A Karter i Silven... oni su sinoć stavili život na kocku da je spasu. A ona ih je sada napuštala.

Ta glupava koverta. Trebaće mi cela prokleta noć da pročitam sve te papire i saznam koliko je ovo mesto buđavo.

Najveće iznenađenje priredio im je Devetka. Zaposlio se kod Radža kao jedan od njegovih čuvara. Radž je govorio da zaista obećava. Eli ga je ponekad viđala na terenu.

„Ćao, komplikacijo“, uvek joj je govorio u prolazu.

„Šta je ovo, dođavola?“, upita Lukas.

„Ko su ovi ljudi?“, promrmlja Zoe, mršteći se.

Ulazna vrata behu otvorena, a ispred njih Eli je videla dugi niz automobila koji se protezao prilaznim putem.

Izabela je stajala kraj ulaza sa Zelaznijem. Sunce je bleštalo kroz vitražne prozore iznad njihovih glava, bojeći predvorje zlatnom i plavom svetlošću. Svi su uzbuđeno žamorili, gestikulirali i objašnjavali. Izabela se široko osmehivala.

Kad je direktorka primetila da Eli i ostali stoje na ulazu u predvorje, odmah im je pritrčala.

„Šta kažete?“, pitala je, blistavih očiju.

„Predivno“, reče Nikol, vedro se osmehujući.

„Šta se dešava?“, upita Rejčel.

„Vraćaju se.“ Izabela odmahnu rukom ka prepunom predvorju. „Đaci koji su otišli kad je Natanijel podelio Orion – sad se vraćaju. A dolaze i novi.“ Ona pokaza ka grupi koja je pomalo stidljivo stajala u jednom uglu, ispod tapiserije sa slikom vitezova u oklopima.

„To su đaci iz Poljske“, objasnila im je Izabela. „Njihovi roditelji su me zvali da pitaju da li deca mogu da dođu u Simeriju preko razmene. Čuli su za Auroru i žele da se uključe. Očigledno je da i tamo nova grupa kreće s radom.“ Ona duboko udahnu. „A biće ih još. Upravo sam razgovarala telefonom sa američkim studentima koji žele da se upišu u sledećem polugodištu. Dobijam mejlove i pozive iz Kanade, Australije, Nemačke, Belgije...“ Ona se zakikoće. „Ako se ovako nastavi, moraćemo da proširimo školu.“