Igor Verkić

Razmišljao je koliko ista krv i geni uzrokuju međusobnu povezanost, neku neobjašnjivu i mističnu mrežu između dvoje ili više ljudi koji su uvek tu jedni za druge bez obzira šta se desilo. Uvek povezani nevidljivim nitima koje ma koliko bile napregnute i trošene distancom nikada ne pucaju i nikada se ne prekidaju nego nepovratno vezuju ono što je vezano davno, samim genetskim nasleđem.

Da li će ljudi gubljenjem stvari u koje su prethodne generacije usadile deo svog bića i postojanja konačno izgubiti i dušu, da li će okončati taj proces asimilacije i preobražaja čoveka u običnu mašinu, bespotrebnu, usamljenu i hladnu.

Zapravo je najveći fenomen prirode nemogućnost čoveka da uoči proces promene. Čovek je sposoban da konstatuje promenu, da uoči preobražaj kada je već gotov, ali nikada u potpunosti nije svestan prelaska iz jednog oblika u drugi. Zato su ljudi i ubeđeni da se sve dešava preko noći, da se ljubav dešava na prvi pogled, da se brakovi raspadaju i gase isključivo zbog jedne stvari ili situacije bez prethodnih naznaka.