Igor Verkić

Razmišljao je o tome šta je konkretno pošlo po zlu sa njegovim žvotom, gde je bila ta prelomna tačka kada je sve otišlo dođavola, nije mogao tačno da utvrdi.

Bila je sreda. Najgori dan u nedelji, suviše kasno da nešto počneš, a suviše rano da bilo šta planiraš za vikend. Često je razbirao te misli po glavi i shvatio da ima usađenu mržnju prema tom danu. Ljudi su obicno mrzeli ponedeljak, ali taj dan ti nudi šansu za novi početak, sreda je nekako ni tamo ni vamo i obično se sva sranja dese u sredu, osećao je da ni ovaj put neće biti izuzetak.

- Hmm, Sejšeli, kako to fantastično zvuči. Pesak, voda, kokteli… Dobro, bez vode, jebote treba još da se udaviš. – Setio se da ne zna da pliva, čovek od 35 godina koji ne zna da pliva nije baš česta pojava.

- Znači Sejšeli, pesak, kokteli i zgodne devojke. Da, da definitivno bih se snašao tamo – pogledao se u delić ogledala i video lenji deo stomaka koji je ocrtao svoje granice na košulji. Kada malo bolje pogleda ličio je na čoveka koji je progutao frizbi. Da, da frizbi koji se zaglavio u donjem delu stomaka i tu stoji već nekoliko godina, nikako to nije od brze hrane, piva i slatkiša.

- Znači Sejšeli, pesak i kokteli. Sunčanje do mile volje, da, da definitivno bih uživao - začkiljio je očima i podrobno istraživao svoju bledu kožu, setio se situacije kada je sa 12 godina toliko izgoreo na bazenu da je potrošio skoro dve litre jogurta kako bi smanjio opekotine i otekline.

- Znači Sejšeli, kokteli. E jebeš ga, to mogu u svakom baru u ovom prokletom gradu. Jebeš Sejšele.