Виљем Тирски пише, средином друге половине 12. столећа, да Срби живе у планинама и шумама, не познају земљорадњу, имају много стада, млека, сира, масла, меда и воска, да они неко време служе цару, али да својим пљачкашким походима из неприступачних планина и шума узнемиравају читаво суседство. Такође истиче да су Срби необразован, непокоран и ратоборан народ
Браћа су владала двема српским територијама са различитим традицијама које су гравитирале супротстављеним верским центрима. Стефан је био наслоњен на православни Цариград, док је Вукан, коме је Немања дао на управу територије некадашње дукљанске државе, био више окренут према католичком Западу.
Борба Венеције против српског новца остала је забележена и у литератури. Наиме, славни Данте Алигијери (1265–1321), савременик ове монетарне борбе, у свом делу Божанствена комедија, овековечио је то речима:
„И онај из Раше, који слабо примењује калуп млетачки [кривотвори гроше млетачке].“