Mardžan Kamali

Prošlost je uvek tu, vreba iz ćoškova, namiguje ti kad pomisliš da si je ostavio iza sebe i otišao dalje, drži se iznutra za tvoje srce.

Rojina majka uvek je govorila da nam je sudbina zapisana na čelu od rođenja. Ne može se videti, ne može se pročitati, ali je tu, napisana nevidljivim mastilom, i život prati tu sudbinu. Bez obzira na sve drugo.

Onog trena kad sam prvi put čuo ljubavnu priču

Počeo sam da te tražim, nesvestan koliko je to slepo.

Ljubavnici se ne sretnu napokon na kraju.

Oni su jedno u drugom sve vreme.

Pogledaj ljubav

Kako umrsi

One koji se zaljube

Pogledaj duh

Kako se spaja sa zemljom

Dajući joj nov život

Onog trena kad sam prvi put čuo ljubavnu priču

Počeo sam da te tražim, nesvestan koliko je to slepo.

Pogledao ju je, a ona se iznenadila koliko ranjivo izgleda tu pred njom.

Nije mu dala da izgovori reči, nije bilo potrebe; nije se igrala s njim. Poljubila ga je u magli jasmina. Bilo je to kao da sleće tamo gde je trebalo da bude sve vreme, u drugačiju ravan, nežnu i neverovatno zavodljivu – na mesto potpuno njihovo, ono koje se nikad nije usudila da istraži.

Njegov ukus, njegove ruke oko nje, njegovo telo pritisnuto uz njeno dok je nastavljala da ga ljubi ostavljali su utisak neograničenosti. Kad se konačno odmakla, izgledao je zajapureno, preplavljeno, preneraženo.

Ljubavnici se ne sretnu napokon na kraju.

Oni su jedno u drugom sve vreme.

Nebo je bilo purpurno, a oblaci boje modrica.

Sinovi su meki kao glina u majčinim rukama.

Zašto isti ljudi ostaju u našoj duši, zaglavljeni u našem grlu, utisnuti u naš um?