Mario Vargas Ljosa

U suštini, vrlo dobro zna da je genije, mada, za skeptika poput njega, tako nešto nema nikakvog značaja.

Borhes je bio neiscrpna tema naših rasprava. Za mene je bio, čisto hemijski, sve ono što me je Sartr naučio da mrzim: umetnik koji se povukao iz svog sveta i stvarnosti u jednu intelektualnu vaseljenu učenosti i mašte; pisac pun prezira prema politici, istoriji, pa čak i stvarnosti, koji je bez ikakvog stida ispoljavao svoju skepsu i vragolasto nipodaštavanje svega što nije bilo književnost; intelektualac koji ne samo da je sebi dopuštao da bude otvoreno ironičan prema dogmama i utopijama levice nego da čak ode u jeretičku krajnost i da se učlani u Konzervativnu partiju, s drskim argumentom da se gospoda najradije drže propalih zamisli.

Borhesova revolucija je jednočlana; nju samo on predstavlja;

Borhesov stil je pametan i čist, matematički sveden, sa smelim pridevima i jedinstvenim idejama; stil u kojem niti šta nedostaje niti šta pretiče, gde na svakom koraku ovlaš dotičemo uznemirujuću tajnu – savršenstvo.

Borhesov stil je sveden i precizan, jasan i tačan, počiva na blistavoj, skeptičnoj inteligenciji koja se poigrava sa svim – filozofijom, teologijom, geografijom, istorijom i naročito književnošću – da bi izgradila svet intelektualnih pojmova i utvara, odvojen od materijalnih apetita, strasti i ljudskih animalnih nagona.

„Ja sam, takođe, mogao da napišem Kafkin Zamak, jedino što bi kod mene imao samo jednu stranicu.“

Gibonovu Istoriju propasti i pada Rimskog carstva.

Hose Marija Eguren.

vaka od Borhesovih priča umetnički je dragulj, a neke od njih – kao Tlen, Ukbar, Orbis Tertius, Kružne ruševine, Teolozi, Alef – prava su remek-dela svog roda