Петар II Петровић Његош

Све што блатној земљи принадлежи,
то о небу поњатија нема;

Сваки нешто, не остаде ништа;

А ја што ћу, али са киме ћу?

Мало руках, малена и снага,

једна сламка међу вихорове, 35

сирак тужни без нигђе никога…

Моје племе сном мртвијем спава,

суза моја нема родитеља,

нада мном је небо затворено,

не прима ми плача ни молитве; 40

у ад ми се свијет претворио,

а сви људи паклени духови.

Црни дане, а црна судбино!

О кукавно Српство угашено,

зла надживјех твоја сваколика, 45

а с најгорим хоћу да се борим!

Ћуд је женска смијешна работа!

Не зна жена ко је какве вјере;

стотину ће промијенит вјерах

да учини што јој срце жуди.

Врана врани очи не извади;

брат је Турчин свуд један другоме.

Чашу меда јошт нико не попи

што је чашом жучи не загрчи;

чаша жучи иште чашу меда, 565

смијешане најлакше се пију.

Мед за уста и хладна приоња,

а камоли млада и ватрена!

Страх животу каља образ често;

Кад ме жена пита ђе сам био,

казаћу јој да сам со сијао.

Куку њојзи ако не вјерова!

Ћуд лисичија не треба курјаку!