ФЈОДОР М. ДОСТОЈЕВСКИ

Али ти ниси знао да ће човек, чим одбаци чудо, одмах одбацити и бога, јер човек не тражи толико бога колико чуда. Па пошто човек није кадар да остане без чуда, он ће настварати себи нова чудеса, своја властита чудеса, и поклониће се духу враџбина, бапским мађијама, макар сто пута био бунтовник, јеретик и безбожник. Ти ниси сишао с крста кад су ти викали, ругајући се и изазивајући те: ,Сиђи с крста, па ћемо поверовати да си то ти.’ Ниси сишао стога што ниси желео да чудом заробиш човека. Жудео си за слободном вером, а не за чудом, жудео си за слободном љубављу, а не за ропским усхићењима

заробљеника пред силом која га је једном заувек ужаснула. Па и ту си судио о људима и сувише високо, јер, наравно, они су робови, иако су створени као бунтовници. Осврни се и просуди. Прошло је петнаест векова; иди, погледај их: кога си узвисио до себе? Кунем ти се, човек је створен слабији и нижи него што си ти о њему мислио! Може ли он извршити оно што и ти? Поштујући га толико, тиме као да си престао да са њим саосећаш, јер си и сувише много од њега захтевао - и ко то, онај који је човека волео више него самога себе! Да си га мање поштовао, ти би мање од њега и тражио, а то би било ближе и љубави, јер би његов терет био лакши. Он је слаб и низак.