Zulfa Katuh

Uistinu je postojalo dete koje je umirući reklo: „Ispričaću Bogu sve.“ Te priče su se zaista dešavale, i dešavaju se nove slične njima upravo dok vi čitate ove reči.

Smrt je izvanredna učiteljica

Svemu se tome našao lek kad su pred mene položili prvo ljudsko telo da ga ušijem. Smrt je izvanredna učiteljica.

Kad se nađemo saterani uza zid, prinuđeni smo da donosimo odluke koje u normalnim okolnostima ne bismo doneli.

Kada je reč o nečemu što se tako duboko ukopalo u naše korene, promena ne nastupa lako. Njena cena je golema.“

Vlasnik, ćelav starac od šezdeset i nešto godina, upućuje mi saosećajan osmeh pre nego što će mi vratiti kusur.

Ova priča govori o onima koji nemaju drugog izbora do da napuste rodnu zemlju.

Ideja za nju mi se javila dok sam živela u Švajcarskoj, gde su me ljudi, kad otkriju da sam Sirijka, dočekivali rečima: „O, Sirija! A šta je to tamo?“, te sam shvatila da zapravo i ne znaju šta se tamo događa. Sirijci su retko kad istinski bili u prilici da pripovedaju svoje priče. Ono što svet zna jesu hladne, bezdušne činjenice o kojima ga izveštavaju u medijima i prenose mu ih u knjigama. Žiža je na političkim strankama koje su u igri, dok se Sirijci – poginuli i ranjeni, žrtve, siročad, raseljena lica – svode na brojeve.

Sirijce već godinama muči, ubija, proteruje jedan tiranski režim, te im dugujemo da saznamo njihove priče.

Čujem mu svaki udisaj, a otkucaji mog srca zaglušuju mi bubne opne.