Džejms Nestor

Pokazalo se da umerene vežbe, kao što su šetnja i vožnja bicikla, proširuju pluća do 15%.

Otromboljena koža, kesaste i izdubljene oči, kao i opušteni obrazi, posledica su nestajanja kostiju i toga što tkivo onda nema kud nego nadole.

Evo informacija: praktikovati Hofov metod disanja, početi pronalaženjem nekog mirnog mesta i ležanjem na leđima s jastukom pod glavom. Opustite ramena, grudi i noge. Veoma duboko udahnite u centar stomaka i izdahnite jednako brzo. Udišite tako 30 puta. Ako je to moguće, dišite kroz nos; ako imate osećaj da vam je nos zapušen, pokušajte s napućenim usnama. Svaki dah treba da izgleda kao talas, sa udisajem koji širi stomak, a onda i grudi. Trebalo bi da izdišete vazduh istim redom.

Posle 30 ponavljanja, prirodno izdahnite, ostavljajući oko četvrtine vazduha u plućima, a zatim zadržite dah što duže. Kada

dostignete limit zadržavanja daha, udahnite što dublje i zadržite dah 15 sekundi. Veoma nežno, pomerajte taj sveži dah oko grudi i ka ramenima, a zatim izdahnite i počnite opet da intenzivno dišete. Ponovite isti obrazac u tri ili četiri kruga i dodajte malo izlaganja hladnoći (hladan tuš, kupanje u ledu, pravljenje anđela u snegu golim telom) nekoliko puta nedeljno.

Međutim, postoji još jedan, manje invazivan način, koji je Pordžis otkrio da bi stimulisao vagusni nerv: disanje.

Disanje je autonomna funkcija koju možemo svesno da kontrolišemo. Iako ne možemo da prosto odlučimo kada da usporimo ili ubrzamo svoje srce ili varenje, ili da preselimo krv iz jednog organa u drugi, možemo da biramo kada i kako dišemo. Ako primoramo sebe da sporo dišemo, otvorićemo komunikaciju duž vagusne mreže i opustićemo se u parasimpatičko stanje.

Namerno izuzetno brzo i intenzivno disanje preokreće vagusni odgo-vor, gurajući nas u stanje stresa. Ono nas uči kako da svesno pristupimo autonomnom nervnom sistemu i kako da ga kontrolišemo, kako da upalimo veliki stres upravo da bismo mogli da ga isključimo i provedemo ostatak naših dana i noći opuštajući se i oporavljajući, jedući i dišući.

te bolesti su posledica podivljalog imunog sistema koji počinje da napada zdrava tkiva. Zglobovi postaju upaljeni, mišići i nervna vlakna kopne, a crvenilo prekriva kožu. Te boljke imaju mnogo imena: reumatoidni artritis, multipla skleroza, Hašimotova bolest, dijabetes tipa 1.

Evo informacija: praktikovati Hofov metod disanja, početi pronalaženjem nekog mirnog mesta i ležanjem na leđima s jastukom pod glavom. Opustite ramena, grudi i noge. Veoma duboko udahnite u centar stomaka i izdahnite jednako brzo. Udišite tako 30 puta. Ako je to moguće, dišite kroz nos; ako imate osećaj da vam je nos zapušen, pokušajte s napućenim usnama. Svaki dah treba da izgleda kao talas, sa udisajem koji širi stomak, a onda i grudi. Trebalo bi da izdišete vazduh istim redom.

Posle 30 ponavljanja, prirodno izdahnite, ostavljajući oko četvrtine vazduha u plućima, a zatim zadržite dah što duže. Kada dostignete limit zadržavanja daha, udahnite što dublje i zadržite dah 15 sekundi. Veoma nežno, pomerajte taj sveži dah oko grudi i ka ramenima, a zatim izdahnite i počnite opet da intenzivno dišete. Ponovite isti obrazac u tri ili četiri kruga i dodajte malo izlaganja hladnoći (hladan tuš, kupanje u ledu, pravljenje anđela u snegu golim telom) nekoliko puta nedeljno.

Ovo stalno kretanje iz krajnosti u krajnost – izdisanje do kraja, a onda nimalo, intenzivno rashlađivanje, a zatim zagrevanje – predstavlja ključ za magiju tuma. Ono prisiljava telo na visok stres u jednom trenutku, a u sledećem na stanje krajnje opuštenosti. Vrednosti ugljen-dioksida u krvi se strovaljuju, a zatim ponovo rastu. Tkivima počinje da nedostaje kiseonik, a zatim bivaju poplavljena njime. Telo postaje prilagodljivije i uči da sve te fiziološke reakcije mogu biti pod našom kontrolom. Svesno intenzivno disanje, rekao mi je Makgi, omogućava nam da se savijemo tako da ne puknemo.

isto što je govorio i svojim učenicima: da nikada, ali baš nikada, ne praktikujem tumo dok vozim, šetam, kao ni „u bilo kom drugom okruženju u kojem možeš da se povrediš ako se onesvestiš“. I nikako nemojte da ga praktikujete ako možda imate neki problem sa srcem ili ste trudni.

Niko ne zna kako izazivanje toliko ekstremnog stresa može uticati na imuni i nervni sistem na duže staze.

drugi zagovornici pristupa „sporije i manje“, tvrde da ova vrsta prisilnog preteranog disanja u stvari može biti više štetna nego korisna, „ako uzmemo u obzir adrenalinsko društvo u kojem živimo“,

„Čovek nije samo organizam... On je i duh čija snaga, ako se mudro koristi, može da nam omogući da opravimo svoje telo kad zastrani“, pisao je Dobar.