Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Чудно је шта може да учини један сунчев зрак од душе човекове!

Уништите моје жеље, избришите моје идеале, покажите ми нешто боље, и ја ћу поћи за вама.

Али заљубити се не значи волети. Може се заљубити и мрзећи. Запамти!

Али све су ово само дивни снови. О, реците ми, ко је то први изјавио, ко је први прокламовао да човек чини пакости само зато што не зна своје праве интересе; а кад би га просветили, отворили му очи да види своје праве, нормалне интересе, онда би човек одмах престао да чини пакости, одмах би постао добар и племенит, зато што би као просвећен човек, који схвата своју праву корист, управо у добру видео своју личну корист – а познато је да ниједан човек не може свесно радити против својих интереса – према томе, почео би, такорећи, по неопходности да чини добро?

Уосталом, нисам је више тако ни мрзео док сам шпартао тамо-амо по соби и провиривао кроз рупицу на паравану. Мени је само било неподношљиво тешко што је она ту. Желео сам да нестане. Желео сам „мира“, желео сам да останем сам у подземљу. Услед ненавикнутости, „живи живот“ ме је био тако пригњечио да сам једва дисао.

Да ли свет да пропадне или да ја чај не пијем? Ја ћу рећи – нека пропадне свет, а ја да увек пијем чај!

Уосталом: о чему поштен човек може да говори са највећим задовољством?
Одговор: о себи.
Онда ћу и ја говорити о себи

ствари, ја сада, са своје стране, постављам једно залудно питање: шта је боље – јефтина срећа или узвишена патња? Дакле, шта је боље?

крв изазива крв, и ко потегне мач – од мача ће и погинути.

жртвовати пет-шест година своје ватрене младости за напорно, тегобно учење, за науку, макар само зато да удесетоструче своје снаге ради служења тој истој истини и том истом подвигу, који су заволели и ставили себи у дужност да га изврше, таква жртва врло често готово сасвим превазилази снаге многих