Si Džej Tjudor

ima nekih stvari koje ne možeš nikome da kažeš, čak ni najboljim drugovima. I deca imaju tajne. Ponekad čak više nego odrasli.

Tako to ide kad si klinac. Umeš da pustiš. A to je sve teže što si stariji.

Ne oblikuju nas uvek naši uspesi, već i naši propusti. Ne laži; prosto istine koje ne kažemo.

Problem je u tome što istinu ne možeš da biraš. Istina ima taj običaj da je prosto istina. Jedini izbor koji uistinu imamo jeste hoćemo li da poverujemo u nju ili nećemo.

Budale hrle tamo gde se anđeli boje da kroče. Jesi li čuo nekad tu izreku?

– Nisam, gospodine. Šta znači?

– Pa, kako ja to shvatam, znači da je bolje biti budala nego anđeo.

, kako je to sam gosn Hrist kazao, ko je među nama bez greha? Većina ljudi je nekad u životu uradila nešto loše, nešto što bi voleli da mogu da vrate, nešto zbog čega se kaju. Svi mi grešimo. Svi mi u sebi imamo i dobro i zlo. Kad neko uradi jednu lošu stvar, zar sve ono dobro što je učinio treba da padne u zasenak? Ili možda postoje tako loše stvari koje nijedno dobro delo ne može da iskupi?

se mrzeli. Velečasni Martin je mojoj mami govorio i radio grozne stvari. Mama će mi kasnije reći: – To je poenta, Edi. Moraš da shvatiš da nisi dobar čovek ako pevaš himne ili se moliš nekom mitskom bogu, niti ako nosiš krst i ideš svake nedelje u crkvu. Dobrom čoveku nije potrebna religija jer ga saznanje da postupa ispravno ispunjava zadovoljstvom.

Pravi prijatelji su ljudi koje jednako i voliš i mrziš, ali koji su deo tebe koliko i ti sam.

Tužno se smeši. – Oduvek sam ti govorila da se ni zbog čega ne kaješ. Doneseš neku odluku i doneseš je iz razloga koji se tog trenutka čine ispravni. I živiš s tim sve i ako se posle pokaže da je to bila pogrešna odluka.

– Ne osvrćeš se.