Kristin Fere-Fleri

Ako ona nije mogla da vidi unutrašnjost knjiga – te milione rečenica i reči, koje su vrvele poput kolonija mrava – knjige su videle nju.

Svaka knjiga je portret i ima najmanje dva lica.“

„Dva...“

„Da. Lice onoga ko je daje. U vašem slučaju, one koja je daje. I lice osobe koja je prima.“

Luksuzne muke, sitne radosti. One vezane za svakodnevnu rutinu: osećala je neku nejasnu zahvalnost kada bi kafa ujutru bila dobra i kada bi kiša, najavljena za celu sedmicu, padala samo noću. Kada televizijski dnevnik ne bi isporučio svoju uobičajenu dozu mrtvih i zverstava, kada je sa svoje omiljene bluze uspela da ukloni mrlju od crvenog pesta, za koju je Kloe tvrdila da se ne skida; kada je poslednji film Vudija Alena stvarno bio dobar..