PROVENS

Očistiti emocije znači mislima se vratiti u situaciju u kojoj smo bili povređeni, doživeti bol, priznati sebi šta osećamo u pravom značenju emocije, razmotriti uzroke ponašanja drugih u odnosu na nas i nas u odnosu na druge, prihvatiti uzroke i oprostiti.

Raspoloženje je unutrašnje duboko emocionalno stanje koje daje ton i boju našoj percepciji, doživljaju sveta i sebe samog

U grčkoj mitologiji Kairos je bog srećnog trenutka i najmlađi Zevsov sin

tvrdi da emocije menjaju naše viđenje sveta i naše tumačenje postupaka drugih. Smatra da mi ne težimo da osporimo svoje osećaje, već težimo da ih potvrdimo. Kod tumačenja onog što se dešava mi događaj procenjujemo na način koji je odgovarajuć emociji koju osećamo i na taj način opravdavamo održivost svoje emocije. U mnogobrojnim situacijama ta održivost emocije rukovodi nas u odlukama i utiče na to kako da odgovorimo na tekuće probleme i razumemo šta je ugroženo.

Osoba sa visokom emocionalnom inteligencijom ume da:

prepozna emociju,
imenuje emociju i
reguliše emociju.

vezi sa prepoznavanjem emocije važno je razmotriti održivost emocije nakon njenog nastajanja. Kada emocija nastane, ona traje u određenom periodu i taj period je stanje održivosti naše emocije u kojem nismo u mogućnosti da primimo informaciju koja je u suprotnosti sa našom emocijom. Na primer, kada se zbog kritike naljutimo, mi smo fokusirani na deo razgovora zbog kojeg smo ljuti, sećamo se samo tog dela, a ne i delova koji su mu prethodili ili su mu protivrečni. Tada se osoba u razgovoru „zakači” za jednu rečenicu i nije u stanju da primi izvinjenje ili prihvati objašnjenje.

Ono što je poželjno je da stanje održivosti emocija, po Ekmanu (2011, str. 80–81), traje sekundu-dve. Kod nekih osoba stanje održivosti emocije traje više minuta, sati, a kod nekih ljudi i danima i duže, što je za osobu period teškoće i neodgovarajućih emocija. Rezultat takvih perioda je da osoba, subjektivno i otuđeno od drugih, ima svoje viđenje sveta i sebe same.

vezi sa strahom kod ljudi se prepoznaje i strah od emocija. Čak i kada se nekim osobama nudi nešto što racionalno procenjuju da je dobro za njih (na primer, novi posao), one i tada ostaju u svojim pozicijama i propadaju jer je njihov strah veći od realno dobre mogućnosti za njih. Njihov strah od nepoznatog veći je od poznate boli. Kod osoba koje nepoznato i novo doživljavaju kao izazov i nadaju se boljem, takođe postoji strah, ali je njegov intenzitet slabiji i u vidu je strepnje po pitanju okolnosti koje u tom trenutku ne mogu da sagledaju i racionalno obrade. Za te osobe važe izreke da hrabre sreća prati i da smo mi kovači svoje sreće.

Zavist je, kao i sve emocije, prirodna, ali je bitan način kako se odnosimo prema njoj. Pravdanje da je neko uspeo samo zato što je toj osobi neko pomogao, zato što je pristupila nekoj organizaciji i gomila drugih razloga je samo pravdanje naše neuspešnosti. Poželjno je promeniti odnos prema toj osobi jer nam se u stvari osoba kojoj zavidimo ili nešto što ona ima sviđa i ukoliko zaista želimo da uspemo, treba da analiziramo šta je ta osoba kojoj zavidimo uradila i šta je sve žrtvovala, kao i da se zapitamo da li i mi to možemo. Putevi do istog cilja su bezbrojni, ali etički kodeksi i spremnost neke osobe da žrtvuje sebe (u smislu sna, odricanja finansijskih, društvenih i slično) je različita.

Poželjno je, ako treba, naučimo sebe, da skratimo period naše ljutnje. To možemo da postignemo ako kod besa ne prekidamo komunikaciju već što pre razumemo šta nam se govori i usmerimo se na dalje postupanje. To primanje informacija je naša sposobnost da ne prećutimo kako se osećamo već kažemo šta osećamo i naša sposobnost da saslušamo šta ima da nam kaže osoba koja je izazvala emociju. Nikako da prećutimo. U