Lara Đorđević

Тамо су се људи друкчије смејали. Другим су очима гледали свет и сопствено постојање у њему. Стремили су новом које ће оплеменити постојеће. Хтели су идеје јер су разумели шта оне чине човеку. Умели су да се фино радују и шале без грубости и зле намере. Волели су да живе и угађају себи.

И тамо је било и туге, и зла, и немаштине, али није било коначне укорењености у њима.

На сваком је кораку ударала безнадежност духовне скучености, која се задовољава елементарним и у висине не гледа јер не може недостајати оно о чијем се постојању ништа не зна.