Nele Karajlić

Svi muškarci su đubrad. Da nisu đubrad, bili bi žene.“

Ali nije država za to kriva. Državu smo napravili mi, Srbi. A mi Srbi državi ne verujemo. Zašto bi ona verovala nama?“

Ime mu je starinsko, ali pogledaj ga samo kako je mlad, snažan i lep kao slika. Kao da nije iz Prahova, gde su ljudi pogrbljeni od krpljenja ribarskih mreža, lica izboranih od sunca i vetra, krezubi od nemaštine.

Tad njegov život izgubi smisao, ali dobi drugi tok.

Ljubav i bol, to su dva pola istog osećanja.

Istina, Aleksa je bio bogat preko svake mere, vlasnik tranzitnog preduzeća, vinograda, voćnjaka, zemlje, šećerane, uljare, menica na berzi, zlata, nekretnina, što gradskih, što na Senjaku, ali bez dečjeg plača u odajama.

Više od godinu dana trajala je ta ljubavna plovidba. Zanos u kojem su bili jednak je zanosu košave. Niko i nikada za njih nije postojao, samo njih dvoje, onakvi kakvi su bili. Ceo svet, ceo kosmos, samo njih dvoje. To je valjda ljubav. To, kad ništa drugo i ne postoji. Lepo je to osećanje, ali ne donosi ništa dobro

kako je iz nje izbijao žar, karakterističan za one kojima srce uzima od pameti, kao što more uzima od neba.

Ta je nesreća slavljena međ’ ljubomornim i zavidnim svetom koji ne mogaše prikriti mržnju prema uspešnima, tako ružnu, ali čestu osobinu malih i učmalih sredina punih sebe.

e noći ubijeni su kralj Aleksandar i kraljica Draga. Tela su im bacili na zemlju ispred dvora.

Sutradan strah je vladao nad Beogradom. Grad, ne znajući u kom pravcu se kreću događaji, nikome nije verovao. Laži su se širile kao zarazna bolest, kao i uvek kada istorija zamuti vodu u ovoj nesrećnoj bari.