Nil Gejmen

Debeli Čarli uze knjigu sa vrha gomile. Bila je to knjiga o italijanskoj arhitekturi.

„Zar ga je interesovala arhitektura?“

„Da, strastveno.“

„Nisam to znao.“

Gospođa Higler slegnu ramenima i srknu kafu.

Debeli Čarli otvori knjigu i vide ime svoga oca uredno ispisano na prvoj stranici. On zatvori knjigu.

„Nikad ga nisam poznavao“, reče Debeli Čarli. „Ne zaista.“

Mislim da ono što čitamo kao odrasli treba čitati bez ikakvih upozorenja ili opomena, izuzev možda onog „ulazite na sopstveni rizik“. Moramo sami da otkrijemo šta je fikcija, šta ona znači baš nama lično, to iskustvo koje neće biti ni nalik ničijem tuđem poimanju priče.

Čitajući o tim diskusijama na koledžima, zapitao sam se da li će, jednoga dana, ljudi staviti upozorenja o sadržaju i na moja dela. Zapitao sam se da li bi takav njihov postupak bio opravdan. A onda sam odlučio da ih preduhitrim.

Stara izdavačka mudrost glasi: zbirke kratkih pripovedaka se ne prodaju. Zbirke kratkih priča se isuviše često smatraju plodom taštine, ili ih izdaju samo manji izdavači, te ih shodno tome ne smatraju stvarnim koliko se takvim čine romani. Ipak, bar kad sam ja u pitanju, kratke priče su mesto gde mogu da raširim krila, da eksperimentišem, da se igram

Duboko sam ubeđen da kratke priče u zbirkama treba da budu od početka do kraja srodne. Ne treba papazjanijski i zbrda-zdola sabirati priče koje očigledno nisu bile predviđene da se nađu među istim koricama.

Ova zbirka ne ispunjava te kriterijume.

Međutim, još uvek se pitam koliko sam tu priču zaista ja napisao, a koliko je ona prosto čekala na mene, poput sivih stena što kao kakve kosti počivaju poviše brežuljaka Ostrva Skaj

A ono što naučimo o sebi u tim trenucima, kad nam nešto povuče te okidače, jeste sledeće: prošlost nije mrtva. Ima stvari koje nas krajnje strpljivo čekaju u mračnim hodnicima naših života. Mi

mislimo da smo nastavili sa životom, da smo ih odagnali iz uma, ostavili ih da se sasuše, da istrule, da ih odnese vetar; ali grešimo. One nas u tmini čekaju, treniraju, vežbaju svoje najopakije napade, one oštre, snažne i bezumne udarce u trbuh, ubijaju tako vreme dok nas put ponovo ne nanese na njih.

Svi mi nosimo maske. Zbog toga i jesmo zanimljivi.