Ilja Leonard Fejfer

I to je lepo, ali nijedna velika ljubav koja zaslužuje to ime ne može biti bezbrižna. Bez straha od neuspeha ljubav je samo razbibriga ili opiranje usamljenosti. Čovek od toga ne može da postane bolji, a kamoli svet.

Dekoracije i komadi nameštaja iz međusobno udaljenih epoha zaprepašćeno su gledali jedni u druge

taloženje slučajnih sedimenata koji se ne mogu ukloniti

Njegov govor, koji je do nas dopirao preko prevodioca u porcijama veličine zalogaja, bio je, začuđujuće, oda starom kontinentu Evropi.

Prošlost ne može tako lako da se modernizuje prema današnjim bezbednosnim propisima a da se ne ošteti ili zameni, a kada je prošlost jedini izvor prihoda, to nije opcija.

Delimično se razgolitio od vrućine. Tamo gde je sa sebe svukao tamnozeleni pokrivač bršljana, bez srama je pokazivao svoje oker zidove. Plašio sam se da ga ne probudimo škripom drvenog doka pod našim stopalima.

Umetnost nije obazriva. Sve što svakodnevno ophođenje s civilizovanim bližnjima čini podnošljivim, kao što su ljubaznost, skromnost i iskrenost, u odnosu između umetničkog dela i publike nije poželjno. Sva dobra umetnost je ekstremna, zato što se ne dopuštaju kompromisi. Zato dobro umetničko delo može biti nepodnošljivo. Čak i klasična umetnost iz davno prošlog perioda, pre romantizma, koju povezujemo s harmonijom, zlatnom sredinom i kontrolom nad emocijama, nikada nije težila osrednjosti. Cilj nije bilo ništa manje od uzvišenog. Ni jedan jedini umetnik vredan tog imena nikada se nije suzdržavao. Nasuprot tome, tragao je za sredstvima kako bi realizovao krajnje konsekvence svog umetničkog ideala.

Mislim da ne mogu da živim van Evrope. Verujem da mislim da jesam siguran u to. U Evropi gde se jedino sigurno zna da treba verovati u razmišljanje, gde je tokom dugačke, zamorne istorije već toliko definitivnih rešenja isprobano da su ljudi počeli da vole probleme, gde se usled nedostatka ubedljivog opravdanja za energičnost vrednuje stil, gde su izmišljeni kako snobizam tako i ironija, gde su ožiljci lepi zato što te čine opreznim, gde je u ime ideala proliveno toliko krvi da su ljudi počeli da postavljaju uslove idealima, gde ljudi otkako je pre dve i po hiljade godina počelo gukanje oko Egejskog mora još uvek nisu postigli saglasnost o definicijama i polazištima za smislenu diskusiju o lepom i dobrom i istini, gde je sumnja religija, gde živi više filozofa nego konobara koji ih uslužuju i više pesnika nego čitalaca, gde su svaki pejzaž, svaka gradska panorama i obrazi svake žene sazreli iza krakelura, gde je prošlost opipljiva kao kamen, a ulice čitke kao palimpsest, gde su imena eho, gde su sva negdašnja svetska carstva prošla kao godišnja doba, gde je sve već više puta ranije mnogo bolje i lepše bilo nego što je sada, i gde bi, kada se sve uzme u obzir, bilo zasluženo odmoriti se od sveg tog truda koji je u to uložen, da bi se anali milenijumske istorije tako preterano detaljno ispisali, tamo mogu da živim i volim.

Ako treba da budem patriota, želim da budem paradoksalni patriota propalog mozaika detinjasto podeljenih zemljica između Atlantskog okeana i Urala, gde je patriotizam iskopao već toliko grobova da to više nije vrlina. Želim da budem patriota Evropske unije, koja se iz dana u dan bori sa zaostalim nacionalnim pojedinačnim ciljevima i nastavlja hrabro da se bori. Niko ne voli Evropsku uniju, ali ja je volim. Volim poetičnu tromost hrabre žilavosti s kojom je oblikovano ovo svetsko čudo kompleksnosti i kompromisa. Izgradnja Milanske katedrale takođe je trajala četiri stotine godina. I dok se Evropa u poteri za ekonomskim rastom, napretkom i budućnošću zaglavila u svojoj prošlosti, kao sprinter koji se zakačio za feder na startnoj dasci, i na sve strane je pretiče ostatak sveta, ja dajem Evropi za pravo to što odbija da pusti svoju prošlost, zato što su koreni bitniji od odredišta. Neka drugi budu lemuri, mi ćemo biti povijeni bor. A u senci tog bora, u kojoj je tokom vekova već toliko pesnika sedelo, tamo mogu da pišem. Ovde u pustinji bi se mastilo mog pera osušilo. Da bih mogao da dišem, razmišljam i pišem, moram da ostanem u kontaktu s tradicijom. Potrebna mi je Evropa da bih mogao da postojim.“

Onaj ko se ne seti svega što želi da zaboravi rizikuje da određene stvari zaboravi da zaboravi.

Naglašavanje značaja zajednice klasičan je sastojak retoričkog repertoara svakog diktatora.