Ilja Leonard Fejfer

I to je lepo, ali nijedna velika ljubav koja zaslužuje to ime ne može biti bezbrižna. Bez straha od neuspeha ljubav je samo razbibriga ili opiranje usamljenosti. Čovek od toga ne može da postane bolji, a kamoli svet.

Dekoracije i komadi nameštaja iz međusobno udaljenih epoha zaprepašćeno su gledali jedni u druge

taloženje slučajnih sedimenata koji se ne mogu ukloniti

Njegov govor, koji je do nas dopirao preko prevodioca u porcijama veličine zalogaja, bio je, začuđujuće, oda starom kontinentu Evropi.

Prošlost ne može tako lako da se modernizuje prema današnjim bezbednosnim propisima a da se ne ošteti ili zameni, a kada je prošlost jedini izvor prihoda, to nije opcija.

Delimično se razgolitio od vrućine. Tamo gde je sa sebe svukao tamnozeleni pokrivač bršljana, bez srama je pokazivao svoje oker zidove. Plašio sam se da ga ne probudimo škripom drvenog doka pod našim stopalima.

Separatizam nastaje iz nostalgije za boljim vremenima za koja i ne znamo da li su ikada postojala. Zavodljiva je pomisao da se rešenje svih današnjih problema nalazi u vraćanju na vreme kada ti problemi još nisu postojali. To je zov desničarskog populizma, koji je u svojoj srži nostalgičan. Nezadovoljstvo i strahovi nastaju, potpaljuju se i pojačavaju kako bi se idilična i idealizovana prošlost zatim predstavila kao rešenje. Treba ponovo da zatvorimo granice, da ponovo uvedemo svoju staru voljenu valutu, da oglasimo crkvena zvona i zatvorimo džamije, da obnovimo obavezno služenje vojnog roka, da pevamo himnu i skinemo s tavana svoju staru pristojnost i uglačamo je kao sjajni svetionik u tamnoj noći.

To što je ova nostalgična poruka naišla na masovni odziv u celoj Evropi preteći je znak. Ako je značajan, sve veći deo stanovništva spreman da veruje da je ranije sve bilo bolje, s pravom možemo da govorimo o kontinentu koji je ostario i umorio se, koji zuri ispred sebe kao starac, ne očekujući ništa više od budućnosti i mumlajući o boljim vremenima kada je zima još bila prava zima, a leto trajalo večno. Nema boljeg dokaza za tvrdnju da je Evropa postala zatočenica sopstvene prošlosti. Ali ako Zapad propada u čežnji za jarkim podnevnim suncem, nostalgija nikako ne može biti lek.

Stvaranje nije pravedno, već je prožeto neizmernom dobrotom.

Čak i u vremenima u kojima demagozi glupost većine uzdižu do norme, pravo ostaje na strani inteligentne manjine.

Previše svesti o tradiciji može da implicira stagnaciju, ali to je možda relativno bezazlena posledica u poređenju s nazadovanjem koje zagovaraju pojedini političari. Slavna istorija nostalgiju čini prijemčivom. Ako je pre sve bilo bolje, onda se to može smatrati pravcem u kojem treba da krenemo. Ideja da se strah ukloni vraćanjem sata unazad, na period u kojem on još nije postojao, može delovati privlačno.“