Vladimir Kecmanović

Ko nikad nije imô muda da se pobije – sad kolje. Ko nikad pićke vidio nije – sad siluje.

„Pobednici dolaze i prolaze, a ono na čemu počiva opstanak čovečanstva jesu prirodne sile i čovekov osećaj za drugog čoveka. A tog humanizma i tog opstanka nema dok nema makar slutnje da Bog postoji.“

Do onoga što ti je bitno dolazi se odlučno, ali – ni prebrzo, ni presporo.

Ko nikad nije imô muda da se pobije – sad kolje. Ko nikad pićke vidio nije – sad siluje.

Sve češće sam otpijao iz boce.

Eto, rekao je, kako nikada ne znaš šta će rat sa sobom donijet. Mene, kojem su u onom ratu njeni pobili porodicu, od gladi spasava žena kojoj su porodicu pobili moji.

I – valjda nisu očekivali da će me naći tu gdje su me našli.

Baš u toj sobi.

Komšinica Tidža.

I komšija Hasan.

dobro kaže Zlaja:

Ko nikad nije imô muda da se pobije – sad kolje. Ko nikad pićke vidio nije – sad siluje.

To jutro bilo je mirno.

Spavali smo u stanu.

Jer mirna je bila i noć

Ko nikad nije imô muda da se pobije – sad kolje. Ko nikad pićke vidio nije – sad siluje.

Mene u ovom ratu vaši nisu iznenadili. Od njih ništa bolje nisam ni očekivala. Iznenadilo me je što moji nisu ništa bolji. U to do ovog rata nisam htjela povjerovat.