Dimiter Inkiov

Клара је Клара, а ја сам ја, и Клара није ја. Понекад нас бркају, јер се и ми узајамно побркамо кад мама пита: „Ко је појео сладолед из фрижидера?“

„Ја немам седло“, рекао је. „Али могу да вам дам ћебе. Ако га баците Балдуину преко леђа, то вам је подједнако добро као и седло. Ја га увек тако јашем.“

Узели смо ћебе и отрчали до Балдуина. Клара му је великим замахом бацила ћебе на леђа.

„А сада ћемо да те јашемо, Балдуине“, казала му је. „Сад више не треба да се браниш.“

Али Балдуин је уопште није слушао. Одмах се трипут ритнуо задњим ногама, а ћебе је пало на земљу.

Ето!

Клара је подигла ћебе и поново му га бацила на леђа. Балдуин се поново ритнуо задњим ногама, па је ћебе у високом луку одлетело на змљу.

„Буди разуман, Балдуине“, строго је рекла Клара.

Али пони је поново није слушао и одмах је збацио ћебе.

Шта сад да радимо?

„Можда би требало да му дамо нешто да једе“, рекла је Клара.

„Добро, али шта?“ У близини је био парк. Отрчали смо тамо и начупали свако пуне руке траве. Балдуин ју је у сласт појео. Али када смо му поново ставили ћебе на леђа, одмах га је збацио. Ја и моја сестра Клара смо се згледали. То тако не може.

А онда ми је изненада на ум пала супер идеја.

„Кларо, морамо ћебе да му залепимо за леђа. Лепком! Онда више неће моћи да га збаци. Ни ако се хиљаду пута буде ритао.“

„Човече“, рекла је Клара. „Некад си стварно паметан.“

Одмах смо потражили новац по џеповима и отишли смо да купимо лепак.

„Чекај само, Балдуине, зачудићеш се“, рекли смо му. Пони се стварно зачудио када смо се за пола сата вратили с великом тубом супер лепка.

„А сада ствар постаје озбиљна, глупане“, рекао сам му. „Сада више нећеш моћи брзо да збациш ћебе на земљу. Чекај, па ћеш се зачудити!“

Мислим да се пони стварно зачудио.

Али још више се зачудио старац кад је на леђима свога понија видео залепљено ћебе. А много су се зачудили и тата и мама који су дошли по нас. Разрогачили су очи