Mark Levi

Život je mnogo maštovitiji nego svi mi zajedno, on ponekad priređuje mala čuda. Sve je moguće, dovoljno je da se u to veruje iz sve snage.

„Mama je umrla juče, prošle su godine od tog juče. Vidiš, ono što me je najviše iznenadilo, sutradan po njenom odlasku, jeste što su kuće i dalje bile tu, oivičavale ulice pune kola koja su nastavljala da voze, sa pešacima koji su i dalje hodali, izgledajući kao da uopšte ne znaju da je moj svet upravo iščezao. A ja sam to znao zbog one praznine koja se nastanila u mom životu kao na zamršenoj filmskoj traci. Zato što je najednom grad prestao da pravi buku, kao da su u jednom trenu sve zvezde nastradale ili se pogasile. Na dan njene smrti, a kunem ti se da je to istina, pčele u bašti nisu izišle iz košnice, ni jedna jedina nije skupljala cvetni prah u ružičnjaku, kao da su i one znale. Kako bih voleo da budem samo pet minuta onaj dečačić skriven od drugih u njenom zagrljaju, uljuljkivan zvukom njenog glasa. Da ponovo doživim onu drhtavicu koja mi se spuštala niz leđa dok me je uspavljivala u detinjstvu, milujući me prstom ispod brade. Više mi se ništa nije moglo dogoditi, ni proganjanja visokog Stiva Hakenbaka u školi, ni galama profesora Mortona zato što ne znam lekciju, ni ustajali zadah iz menze. Reći ću ti zašto sam ’vedar’, kao što kažeš. Zato što se ne može doživeti sve, pa je onda važno doživeti bitno, a svako od nas ima ono sopstveno bitno.“

Zato što se ne može doživeti sve, pa je onda važno doživeti bitno, a svako od nas ima ono sopstveno bitno.“

Svakog jutra kad se probudimo, imamo kredit na osamdeset šest hiljada četiristo sekundi života na dan, a kada zaspimo uveče, nema iznova prenošenja, ono što nije doživljeno preko dana, izgubljeno je, juče je prošlo. Svakog jutra ova čarolija ponovo počinje, ponovo dobijamo kredit na osamdeset šest hiljada četiristo sekundi života i igramo po tom pravilu koje se ne može zaobići: banka može da nam zatvori račun u bilo kom trenutku bez ijednog upozorenja: u svakom času život može da se zaustavi. Pa šta radimo sa naših osamdeset šest hiljada četiristo svakodnevnih sekundi? „Zar te životne sekunde nisu važnije od dolara?“

Koliko njih shvata svakoga jutra tu prednost što se bude i vide, mirišu, dotiču, čuju, osećaju? Koliko ih je među nama sposobnih da načas zaborave svoje brige da bi se divili ovom neverovatnom prizoru? Treba verovati da je čovekova najveća nesvesnost upravo ta što je nesvestan sopstvenog života.

Na tom dugom putovanju koje te očekuje, nemoj nikad izgubiti svoju detinju dušu, ne zaboravljaj nikad svoje snove, oni će biti pokretač tvog života, stvaraće ukus i miris tvojih jutara. Uskoro ćeš upoznati jedan drugačiji oblik ljubavi od one koju gajiš prema meni, kad dođe taj dan, pode

ga sa onom koja će te voleti; snovi doživljeni udvoje stvaraju najlepše uspomene. Usamljenost je vrt u kome duša sahne, cveće koje u njemu cveta nema mirisa.

Ljubav ima divan ukus, pamti da treba davati da bi se primalo; pamti da treba biti svoj da bi mogao voleti. Veliki moj dečače, pouzdaj se u svoj instinkt, budi veran svojoj savesti i svojim osećanjima, živi svoj život, imaš samo taj jedan.

nemoj dopustiti da ti jetki ili neosetljivi ljudi pokvare te trenutke koji su čarobni za onog ko ume da ih doživi. Ti trenuci imaju im

Mama koja umre jeste jedna biblioteka koja je izgorela“,

Upoznaćeš mnoge strahove. Bori se protiv njih, ali nemoj ih zamenjivati predugim oklevanjem. Razmisli, odluči i deluj! Nemoj biti neodlučan, ako je čovek nesposoban da zastupa svoja opredeljenja, mučno će živeti. Svako pitanje može postati kockanje, svaka doneta odluka moći će te naučiti da upoznaš sebe, da razumeš sebe.