Mark Levi

Život je mnogo maštovitiji nego svi mi zajedno, on ponekad priređuje mala čuda. Sve je moguće, dovoljno je da se u to veruje iz sve snage.

Pamćenje je neobičan umetnik, menja boje života, briše ono što je nezanimljivo i čuva samo ono najlepše i najuzbudljivije.“

„Da li ti ja izgledam kao idealna žena? A ipak smo tvoj otac i ja proživeli zajedno vrlo lepih četrdeset godina. Ni žena ni muškarac ne moraju da budu idealni, ali moraju da budu voljni da dele. Velika ljubavna priča je susret dveju osoba koje žele da daju. Jesi li ti nekada sreo takvu osobu?“

Priznadoh joj da nisam. Mama me pomilova po obrazu i nasmeši se.

„A jesi li je bar tražio?“

„Dođe mi da te protresem kao krušku da bi se izvukla iz te tvoje proklete rutine! Ne delimo život sa nekim zato što je dobar, već zato što u nama budi emocije, zato što nas zasmejava. Budi nezadrživ zanos, nedostaje čak i kada je u susednoj prostoriji. Njegovo ćutanje rečito je kao i kada ti se obraća. Voli tvoje mane isto koliko i vrline. Uveče pred spavanje, plašimo se smrti, a jedino što nas umiruje jeste pomisao na njegov pogled i toplinu njegovih ruku. Zato se sa nekim gradi život – pa ako je dobar, tim bolje, ali to je samo dodatna vrednost!“

Možeš večno da produžavaš taj deo svog života, svi to možemo. Sanjamo o idealu, molimo se, prizivamo ga, vrebamo, a onog dana kada se pojavi, otkrivamo strah od života, strah da nismo dorasli sopstvenim snovima, strah da snove spojimo sa realnošću za koju postajemo odgovorni. Vrlo je jednostavno odustati od odrastanja. Lako je zaboraviti na sopstvene greške i pripisati ih nekakvoj fatalnosti koja prikriva našu lenjost.

Samo ljubav i prijateljstvo mogu ispuniti samoću naših dana. Za sreću moramo da se borimo svakodnevno, jer ona nije naše prirodno pravo. Kada nam se desi, u njoj treba uživati.

Mili mu je često govorila da ima dušu jevanđeliste čija je religija književnost.

„Slučajnost ne postoji, postoje samo ugovoreni susreti.“

Pol Elijar

Sve što je staro, ima priču

„Mama je umrla juče, prošle su godine od tog juče. Vidiš, ono što me je najviše iznenadilo, sutradan po njenom odlasku, jeste što su kuće i dalje bile tu, oivičavale ulice pune kola koja su nastavljala da voze, sa pešacima koji su i dalje hodali, izgledajući kao da uopšte ne znaju da je moj svet upravo iščezao. A ja sam to znao zbog one praznine koja se nastanila u mom životu kao na zamršenoj filmskoj traci. Zato što je najednom grad prestao da pravi buku, kao da su u jednom trenu sve zvezde nastradale ili se pogasile. Na dan njene smrti, a kunem ti se da je to istina, pčele u bašti nisu izišle iz košnice, ni jedna jedina nije skupljala cvetni prah u ružičnjaku, kao da su i one znale. Kako bih voleo da budem samo pet minuta onaj dečačić skriven od drugih u njenom zagrljaju, uljuljkivan zvukom njenog glasa. Da ponovo doživim onu drhtavicu koja mi se spuštala niz leđa dok me je uspavljivala u detinjstvu, milujući me prstom ispod brade. Više mi se ništa nije moglo dogoditi, ni proganjanja visokog Stiva Hakenbaka u školi, ni galama profesora Mortona zato što ne znam lekciju, ni ustajali zadah iz menze. Reći ću ti zašto sam ’vedar’, kao što kažeš. Zato što se ne može doživeti sve, pa je onda važno doživeti bitno, a svako od nas ima ono sopstveno bitno.“