„Mama je umrla juče, prošle su godine od tog juče. Vidiš, ono što me je najviše iznenadilo, sutradan po njenom odlasku, jeste što su kuće i dalje bile tu, oivičavale ulice pune kola koja su nastavljala da voze, sa pešacima koji su i dalje hodali, izgledajući kao da uopšte ne znaju da je moj svet upravo iščezao. A ja sam to znao zbog one praznine koja se nastanila u mom životu kao na zamršenoj filmskoj traci. Zato što je najednom grad prestao da pravi buku, kao da su u jednom trenu sve zvezde nastradale ili se pogasile. Na dan njene smrti, a kunem ti se da je to istina, pčele u bašti nisu izišle iz košnice, ni jedna jedina nije skupljala cvetni prah u ružičnjaku, kao da su i one znale. Kako bih voleo da budem samo pet minuta onaj dečačić skriven od drugih u njenom zagrljaju, uljuljkivan zvukom njenog glasa. Da ponovo doživim onu drhtavicu koja mi se spuštala niz leđa dok me je uspavljivala u detinjstvu, milujući me prstom ispod brade. Više mi se ništa nije moglo dogoditi, ni proganjanja visokog Stiva Hakenbaka u školi, ni galama profesora Mortona zato što ne znam lekciju, ni ustajali zadah iz menze. Reći ću ti zašto sam ’vedar’, kao što kažeš. Zato što se ne može doživeti sve, pa je onda važno doživeti bitno, a svako od nas ima ono sopstveno bitno.“