Goran Skrobonja

„Grigore, ništa nije nemoguće. Ako postoji želja, za ostalo ćeš lako, zapamti to. A tada sam shvatio da treba da živim. I pored razočaranja.“

Još se živo sećao trenutaka koji su do svega doveli. Ono dete i njegova majka bili su demoni. Nosili su u sebi nečiste sile koje su ga plašile, ne toliko zbog toga što su pročitali njegove misli, otkrili mračne, pokopane tajne. Ono što mu je ulivalo strah bila je prevelika sličnost s osećanjem koje ga je izbezumljenog oteralo u šumu iz krvlju oskrnavljenog doma i kasnije pohodilo u košmarima; bila je to slutnja da će neka moćna ruka posegnuti iz ništavila i konačno ga odvući na neko užasno mesto, gde i najcrnja predstava o paklu izgleda kao turistički prospekt. Negde gde tužne i lepe žene bezuspešno pokušavaju da nasade odrubljenu glavu na truplo i te beslovesne pokrete produžavaju u večnost.

Soliter koji se uzdizao kraj Bogoslovije i gospodario pogledom sa platoa na kome se nalazio Omladinski stadion, bio je ružan sivi toranj posađen tu bez ikakvog smisla, kao da su urbanisti u vreme njegove gradnje zajedno sa projektantom hteli samom Svevišnjem da pokažu srednjak. Kada bi neko onima koji su manje upućeni u istorijat te veštačke betonske pećine rekao da je zgrada u Ulici Mije Kovačevića broj 9 svojevremeno osvojila uglednu nagradu za projekat, pogledali bi ga s nevericom i otišli odmahujući glavom... Mada ni to nije sigurno, jer narod je navikao da malo po malo saznaje o svojoj daljoj, a posebno bližoj prošlosti, mnogo gore i nelogičnije stvari.