Momo Kapor

»Kad sam je prvi put video, sat mi je stao!« govorio je kasnije profesor Mišel Babić za svoj susret sa Unom u jesen 1980.

mate pravo! Ko je rekao: čovek može da pije sa svakim, ali da jede — može samo sa prijateljima?

Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i plaćate onu cenu na koju ste spremni.

Dogodi se svakom jedanput da dođe u godine kada za njega kažu: „On je čovek srednjih godina…“
Naučno gledajući, ljudi srednjih godina nalaze se između onih koji govore „mi mladi!“ i onih koji vole da kažu: „Mi stari, koji smo stvorili ovu zemlju!“

Iza čoveka srednjih godina ne stoji slavna prošlost. Pred njim se ne nalazi nikakva blistava budućnost. Stari mu ne veruju jer nije dovoljno star, mladi jer nije više mlad. On je zato samo čovek srednjih godina, lukav i usamljen.

Još bi joj pričao o tome kako ne pripada nikome, ni njima mladima ni onima starima sa kojim su oni, mladi, u ratu i da zbog toga mora da se bori potpuno sam, pod svojom izbledelom zastavom srednjih godina, i kako mu to sve više počinje da liči na onu dečju igru koja se zove „između dve vatre“, gde čovek stoji između dva tima koja ga gađaju loptom, pa kad ga pogode, onda mora da igra za taj tim, svejedno što mu se igrači ne sviđaju.

Réservée za male subotnje rekvijeme.
Réservée za godine što su prošle i za one koje tek dolaze.
Réservée.

Pre njih, za istim sastavljenim stolovima sedeli su neki drugi vršnjaci. Služio ih je lično šef sale i niko nije smeo sesti na njihova mesta, ma kakva da je bila gužva. Pomrli su. Rasturili se. Pa sad sede oni – moji vršnjaci.

Drže se svojih sastavljenih stolova kao što se davljenik za slamku hvata.
Izgube li se – kako će se ponovo pronaći?
Razdvoje li se – ostariće svako sam za sebe. Ovako, stare zajedno.

Posle izvesnog vremena, svaki čovek je odgovoran za svoje lice, kazao mi je jedan mudrac.
Neki ljudi stare kao katedrale, a neki kao kaljače… kazao je drugi.