Antoan de Sent Egziperi

„Чо­век је уса­мљен и ме­ђу љу­ди­ма“, до­ба­ци зми­ја.

Све су од­ра­сле осо­бе не­кад би­ле де­ца. (Али се ма­ло њих то­га се­ћа.)

„Он­да ћеш да су­диш сам се­би“, од­го­во­ри му краљ. „То је нај­те­же. Мно­го је те­же су­ди­ти са­мом се­би не­го дру­ги­ма. Ако успеш се­би до­бро да су­диш, зна­чи да си пра­ви му­драц.“

Све су од­ра­сле осо­бе не­кад би­ле де­ца. (Али се ма­ло њих то­га се­ћа.)

„Па, да, ја те во­лим“, ре­че му ру­жа. „Ја сам кри­ва што о то­ме ни­си ни­шта знао. Но ни­је ва­жно. Ипак, и ти си био исто та­ко глуп као и ја. По­ку­шај да бу­деш сре­ћан... Пу­сти то зво­но. Не тре­ба ми ви­ше.“

Вр­ло је јед­но­став­на: чо­век са­мо ср­цем до­бро ви­ди. Бит­но је очи­ма не­ви­дљи­во.“

чо­век са­мо ср­цем до­бро ви­ди. Бит­но је очи­ма не­ви­дљи­во

Ма­ло ка­сни­је си до­дао:

„Знаш... кад је чо­век вр­ло ту­жан, во­ли да гле­да за­ла­зак сун­ца...“

„Зар си то­га да­на са че­тр­де­сет три сун­че­ва за­ла­ска био то­ли­ко ту­жан?“

Ма­ли принц не од­го­во­ри.

чо­век са­мо ср­цем до­бро ви­ди. Бит­но је очи­ма не­ви­дљи­во.“

„Ни­су то исти љу­ди“, об­ја­сни скрет­ни­чар. „То је раз­ме­на.“

„Зар им ни­је би­ло по во­љи он­де где су би­ли?“

„Чо­ве­ку ни­кад ни­је по во­љи, ма где био“,