Antoan de Sent Egziperi

чо­век са­мо ср­цем до­бро ви­ди. Бит­но је очи­ма не­ви­дљи­во

Во­лим за­ла­ске сун­ца. Хај­де да по­гле­да­мо сун­чев за­ла­зак

Ако чо­век во­ли је­дан цвет, ко­ји је је­ди­ни та­кав ме­ђу ми­ли­о­ни­ма и ми­ли­о­ни­ма зве­зда, до­вољ­но је да га по­гле­да па да бу­де сре­ћан.

ру­жа, ко­ја се та­ко пом­но при­пре­ма­ла, ре­че зе­ва­ју­ћи:

„Ах, тек сам се про­бу­ди­ла... Опро­сти­те, мо­лим вас... Још сам сва раш­чу­па­на...“

Ма­ли принц се ни­је уз­др­жао од ди­вље­ња:

„Ка­ко сте ле­пи!“

Ова ру­жа има те­шку при­ро­ду...“

Та­ко је ма­ли принц, иако до­бро­на­ме­ран у сво­јој љу­ба­ви, убр­зо по­сум­њао у ру­жу. Озбиљ­но је схва­тао бе­зна­чај­не ре­чи и по­стао вр­ло не­сре­ћан.

„Збо­гом“, по­но­ви он.

Ру­жа се на­ка­шља. То, ме­ђу­тим, ни­је би­ло због пре­хла­де.

„Би­ла сам глу­па“, ре­че на­по­кон. „Опро­сти ми! На­стој да бу­деш сре­ћан.“

Мо­рам да под­не­сем две-три гу­се­ни­це ако хо­ћу да упо­знам леп­ти­ре. Из­гле­да да су вр­ло ле­пи. Ко ће ме ина­че по­се­ти­ти? Ти ћеш би­ти да­ле­ко. А ве­ли­ких жи­во­ти­ња се не бо­јим. Имам ја кан­џе.“

И она му на­ив­но по­ка­за сво­ја че­ти­ри тр­на. За­тим до­да­де:

„Не оду­го­вла­чи то­ли­ко, то је не­под­но­шљи­во. Од­лу­чио си да одеш. Онда иди.“

Ни­је хте­ла да је ви­ди ка­ко пла­че. Би­ла је то вр­ло по­но­сна ру­жа.

кра­ље­ве свет ве­о­ма по­јед­но­ста­вљен. Сви су им љу­ди по­да­ни­ци.

краљ је у пр­вом ре­ду др­жао до то­га да се по­шту­је ње­гов углед. Ни­је под­но­сио не­по­слу­шност. Био је то ап­со­лут­ни вла­дар. Али, ка­ко је био до­бар чо­век, из­да­вао је ра­зум­на на­ре­ђе­ња.