Miroslav Antić

зашто нам у овом прогонству недостаје култура вечног

и да ли уопште имамо икаквих обавеза према свемиру?

Ово чиме се бавим није никаква моја мудрост

ни себично сазнање, као ви што то чините.

Ја само ослушкујем кретање, као свој поштени део,

радозналост живог, чије је проклетство да се пита.

Ја се не бавим веровањем.

Ја само размишљам о веровању.

Ни разумевањем се не бавим,

него тек схватањем разумевања.

Будите до последњега даха пустолов духа,

и постаћете кадри да прекорачите своју сенку заувек.

.

Не употребљавајте речи којих нисте свесни.

Што већа крошња,

двоструко је већа и сенка крошње.

Што већа слава и уважавање,

двоструко је већа и сенка славе.

Што већа светиња и молитва,

двоструко је већа и сенка светиње.

И што већа слобода,

двоструко је већа и сенка те слободе.

Зато се каже: не посматрати стања,

него збивања ствари.

То значи бити видовит,

и чути длановима и табанима, и чути теменом.

Своју снагу препознаћеш по томе колико си у стању

да пребродиш тренутак,

јер тренутак је страшнији, тежи и дуговечнији

и од времена и од вечности.

Зашто ме бацате увис?

Зашто мислите да сам жива?

Зашто мислите да сам птица?

И зашто мислите да сам крилата?

Није ли можда зато што сте у мени приметили

да сам толико опчињена слободом

да ми је неудобно, исто као и вама,

то што припадам себи?

Не бојим се живота. Бојим се штo се не сећам

колико сам већ пута била мртва.

Не бојим се ни смрти.

Бојим се штo ћy опет заборавити да сам живела.

Исто дело, гледано из разних побуда,

може да буде промашај или да буде чаролија.

Иста даљина, мерена разним потребама,

може да буде ту негде, или да буде чак онамо.

Летење је онај тренутак кад, напокон,

схватите да вас свако може заменити у свему

осим у сопственој смрти, и у сопственој бесмртности.

све што јесте,

мора исто толико и да није,

и само колико га нема, толико и може бити.

Па и вас,

сенко стварности,

остаће онолико

колико отисак вашег облика вришти за вама у мени,

ишчашеном празнином.