Jelica Greganović

Nedostaje mi vreme kada je bilo bitno šta nosiš u sebi, a ne na sebi. Možda nekada nismo imali „sve“, ali smo, čini mi se, od tada do danas mnogo toga izgubili…

Drage žene i svi koji se tako osećate, mante se mode, krpa, pertli, mazalica i ostale prateće boranije, okrenite se suštini trenutka u kome se nalazimo

Najteže je biti čovek kada si jači.

Ako me idućeg petka ne bude, to je zato što sam otišla na produženi vikend u neku instituciju za uspostavljanje mentalne stabilnosti.

Svako kretanje na put je bilo ravno većoj seobi naroda. Kakvi Stari Sloveni, oni su imali bitno manje stvari od nas. Odlazak na more je ličio na emigraciju. Nosi se sve, sve je neophodno. Cipela dovoljno za stonoge, krokodili, čamci, kantice, ajkule, sve na naduvavanje što postoji. Kompromisa nema, sve im treba

Donja majica je zakon nad zakonima. Ona je Ustav oblačenja deteta.

Ozbiljna je stvar dati čoveku ime, ceo svet u čoveka stane.

Kako je prošlo vreme između tada i sada, ne bih umela da vam ispričam. Iako se činilo da se razvlači kao žvaka, ona roza s ukusom šampona od jagode, vreme je kanda iskoristilo trenutak naše nepažnje i protrčalo brzinom afričkog poštara koji nosi telegram o objavi rata. Shodno tome se ono detence iz četvoronožnog hoda, dok mu pelena na pozadini veličinom konkuriše punom mesecu, neopaženo diglo na dve noge i zgrabilo ključeve od mog automobila.

Stoka je čovek, stoka jedna bolesna, jer uspeva da opstane uprkos svoj hemiji koju je napravio, može da jede gumu, otrove, plastiku, i pitaj boga šta sve, ali crveno meso će mu glave doći.

Na žalost i sramotu, zlo i dalje gmiže, zlo mnogo teže umire od svojih žrtava