Bil Brajson

Svratio sam u radnju – pravu, samostalnu radnju – da kupim bocu vode i upitao vlasnika je li novi Tesko mnogo promenio stvari. On je smrknuto klimnuo glavom. „I pre je bilo teško. Sad već postaje sasvim nemoguće. Ako se vratite za nekoliko meseci, mogu da potpišem da će mnoge radnje nestati sa ove ulice.“

„To je baš tužno“, rekao sam ja.

„Ma čista tragedija.“

„Ali opet“, napomenuo sam, „radnja vam je prava rupa, niste me pozdravili kad sam ušao, a vi se držite sasvim u skladu sa predstavom o bednom matorom prdonji.“

„Apsolutno ste u pravu. Stvarno bi trebalo da se više potrudim, zar ne?“

„Mnogo više“, saglasio sam se ja. „Ali ono najtužnije je što nećete. Samo ćete da zvocate kao da je za propast vašeg posla kriv svako drugi, samo ne vi.“

„U pravu ste. Pa, hvala vam što ste mi pomogli da bolje upravljam svojom radnjom, a možda čak i da budem bolji čovek. Nadam se da ćete ponovo doći.“

Zapravo, nismo vodili taj razgovor. On mi je samo vratio kusur ne rekavši hvala, i nije mi dao nikakav razlog da ikad poželim ponovo da kročim u njegovu radnju, nadrndani seronja.

Kada mislite da ćete ubrzo umreti, pozitivno je to što vam se omili ono malo preostalog života

London uopšte nije mesto. On je milion malih mesta.

Pretpostavljam da život svakoga od nas počiva na kraju dugačkog lanca neverovatnih slučajnosti

Jedno od velikih zadovoljstava poznog doba sastoji se u spoznaji da imate manje-više sve što će vam ikada biti potrebno

Možda je dobra zamisao da se od investitora traži da žive na sopstvenim imanjima pet godina, kako bi demonstrirali njihovu podobnost za sjajan život.

To je ono sjajno kad ste stranac – možete da život provedete sa celim novim skupom kulturnih dodataka pored onih koje ste nasledili rođenjem