Kolin Huver

Gubim rat istog časa kada dospe u moj vidokrug. I to rat za koji nisam ni znala da ga vodim.

Ponekad se ćutanjem kaže mnogo više nego svim rečima ovoga sveta

Kaže da jeste, a u pogledu joj vidim da se

priseća tog dana.

Tog dana kada je

Postala

Moje

Sve.

„Ako me danas voliš više nego što si me voleo

juče, onda jedva čekam sutra“, kaže ona.

„Tejt, ljubav nije uvek lepa. Ponekad ti život prođe u nadi da će se stvari s vremenom promeniti. I postati bolje. A onda, i pre nego što se osvestiš, nađeš se na početku, dok si srce izgubio negde usput.“

„Tejt, ljubav nije uvek lepa. Ponekad ti život prođe u nadi da će se stvari s vremenom promeniti. I postati bolje. A onda, i pre nego što se osvestiš, nađeš se na početku, dok si srce izgubio negde usput.“

Volela sam ovog čoveka. Volela sam ga svim svojim srcem i dušom. Volela sam ga kao što volim Breda.

I isto tako sam ga mrzela.

„Tejt, slušaj“, kažem joj. „Želim tvoj haos. Želim tvoju odeću po podu moje spavaće sobe. Želim tvoju četkicu za zube u mom kupatilu. Želim tvoje cipele u mom ormaru. Želim tvoje osrednje ostatke hrane u mom frižideru.“

To je nasmeje.

„O! Umalo da zaboravim“, kažem i vadim i drugu kutiju iz džepa. Držim je između nas dok je otvaram i otkrivam prsten. „Takođe želim tebe u svojoj budućnosti. Zauvek.“

Na sve ću pristati ako to znači da će me ponovo poljubiti. Pogotovo ako znači da ću iskusiti i više od njegovog poljupca.

Ta njegova zlatnosmeđa kosa uparena sa tim hipnotišućim plavim očima, široka ramena, snažna vilica jasno uokvirena bradom koja iznikne posle nekoliko slobodnih dana, pa i to kako uvek miriše očaravajuće slatko, kao da je upravo izašao ispod tuša, a da se još nije obrisao peškirom.