Kolin Huver

„Tejt, ljubav nije uvek lepa. Ponekad ti život prođe u nadi da će se stvari s vremenom promeniti. I postati bolje. A onda, i pre nego što se osvestiš, nađeš se na početku, dok si srce izgubio negde usput.“

Na sve ću pristati ako to znači da će me ponovo poljubiti. Pogotovo ako znači da ću iskusiti i više od njegovog poljupca.

Ali kada voliš da ljubiš devojku zbog nje same,
razlika nije u zadovoljstvu.
Razlika je u bolu koji osećaš kada je ne
ljubiš.
Ne osećam bol kada ne ljubim ostale devojke koje sam
ljubio.

Ta njegova zlatnosmeđa kosa uparena sa tim hipnotišućim plavim očima, široka ramena, snažna vilica jasno uokvirena bradom koja iznikne posle nekoliko slobodnih dana, pa i to kako uvek miriše očaravajuće slatko, kao da je upravo izašao ispod tuša, a da se još nije obrisao peškirom.

„Neki ljudi… postaju mudriji kako odrastaju. Nažalost, većina samo ostari.“

Uzdahnem, zato što sam vozila šest sati i trenutno mi se ne silazi ponovo u predvorje.

glave spuštene na ruke

Njene mi oči govore da već zna kako je moja.

Rejčel ne klima glavom.
Kao ni ja.

Molim te, pomisli kako je ovo nešto najsmešnije što ti se ikada dogodilo, zato što je i tvoj smeh mnogo bolji od večere za Dan zahvalnosti.